marchelina
31.07.2009., petak
Ženska problematika: Šta obuć?
|
Najgore mi je kad iman izać vanka a ne znan šta ću obuć. To nije problem samo nas žena, nego ciloga judskog roda, jer se zna da odijelo čini čovika, i nemoš izać iz kuće svakakav. Po tomen muški najvolu nečovike jer smo in mi žene najdraže kad smo bez ikakvoga odijela na sebi, jel'te. Najvažnije ti je znat odredit pravi tajming za ono šta misliš obuć. Naprimjerice akoš kod svekrve, tribaš se obuć nako malo ka enbete, jerbo ako se previše ulickaš reč će da si kurbetina, i da jadantije oni njen sin kogajeoženija. Akoš u keruma po kruv i mliko, najboje ti je ić ono ka kežjual, u donji dio tute, a gori neka isto kežjual majica, i ako je lito, na nogama japanke. Japanke naravski dolaze u obzir samo ako si friško sredila nokte, a ako nisi, onda natikače, da se vidu samo pete. Ako nisi ostrugala pete, onda patike. Ali da se slažu sa tuton. Ako ideš u grad, na peškariju, najboje se obuć ka ribara starog kći, jerbo ondak ovi mislu da se razumiš u ribu pa će možda promislit dva puta prije nego šta ti pokušaju prodat vijetnamskog cipla za dalmatinskog zubaca. Akoš kod prve suside na kavu, e, tu ti je najvažnije sredit se, da jon moreš malo vadit mast kako si ti i u običnon životu žena koja drži do sebe, jer ako joj neš vadit mast bar s nečim, onda kojuš gospu i pit kavu šnjon. Tako san se ja neki dan lipo utegla kad san išla kod moje Ane na kavu, ma utegla san se tako da mi je sve šta inače teži laganom padanju iskočilo ka da mi je devetnajst a ne...šta vas briga. Tako ja sriktana njoj na vrata a ona se najeanput cila zaškrapunila. Kuva kavu i sve nešto ronja sebi u bradu. - Ane, a jesil' ti to nešto ka grintava, a? – pitan je ja i natežen onu majicu priko sebe. Još mi je veći gušt tako se isprsit u majici kad vidin kako su Anine pale, samo šta se ne zapliće priko njih po podu. Pa će: - Mogla si ti i neku pristojniju majicu obuć, znaš! - Jel'? A zašto bogati? - Zato šta nije lipo čoviku svojin majicama vadit mast! - Ma kako, lipa moja Ane, kako? Pa di bi ja tebi, najdražoj susidi vadila mast?? – pravin se ja blesava. - Eto tako! Šalješ poruke s takvon majicon! Razumiš?? PO-RU-KE! Koje mene vriđaju! - Ma nisan Ane, nisan kerumami, ovo san obukla prvo šta san našla u ormaru viruj mi! - Takoteđava odnija! Lažeš ka pas! Tila si mi vadit mast! Još ti samo fali natpis na majici, čudi me da ga nisi metnila! - Ma kaki natpis te spopa Ane jes' ti skroz makla?? - E, natpis! Već vidin! „MENI NE TRIBA REĐIPET - SAME MI STOJE“ - Ajme Ane, pa šta i da se malo pofalin sa onin šta mi je Bog da? Šta je tu loše? - Loše je to šta nije lipo čovika podsjećat na ono šta njemu fali!! - Ajme Ane, skužaj, nisan znala. A šta tebi fali, ređipet oli čiče? Na to je pobisnila i potirala me iz kuće. Ne znan šta san krivo rekla? Ma, razumin ja bidnu Anu. Em je u nekin godinaman, em joj je situacija u kući božetesačuvaj, muž joj pobiga, dica traže novaca, totalno rasulo. Nije joj lako. Kažu doturi da kad je čoviku puno teško, i kad je pod velikin pritiskon, da more izgubit kontakt sa stvarnošću. More čak i razvit svakakve da prostite frustracije i kako ono...aha, fiksacije. Na majice. |