marchelina
22.07.2009., srijeda
Blogerski susret
|
Evo san niki dan imala priliku upoznat šjor profešura i njegovu šjor profešurku i mogu van reć da je to bilo jedno skroz lipo druženje. Priznajen da san imala malu tremu, jerbo iz škole iman traume, naime, nisan volila školu i dandanas je ne volin, pa mi ono "Gospon profesor" odma stvori laganu nelagodu. Mislin, meni je škola toliko mrska da san svoga maloga kad je krenija u prvi osnovne pitala: "Dušo, jel' baš moraš? A da razmisliš još jeanput? " Ali znate kakva su dica kad nešto zaprde, oće u školu i gotovo. Već nakon prvog miseca nastave skrušeno mi je prizna da san bila u pravu i tija se ispisat, ali onda je već bilo kasno. Tako je to sa tin institucijaman, kad te jeanput upišu, gotovo ti je, njihov si do kraja života. E, moj sinko, uvik se materinih riči prekasno sitimo... U svakon slučaju, ispalo je da je šjor profešur jedan skroz mirojubivi čovik i simpatičan i niko mu ne bi reka da je profešur, hehe. I gospoja mu je lipa i smišna i dobra, tako da mi je bilo žaj šta in nisan priredila bolji doček, i šta in nisan naprimjer spremila ručak, ali vajda će bit prilike. Oni su inače bili samo u prolazu kroz Split prema jednomen otoku di ćedu provest godišnji, pa san ja bila s njima dok su čekali katamaran. U Split su došli u 1 uru a katamaran je bija u 3 ure, međutin za taj nisu uvatili karte pa su morali čekat trajekt u 5 uri. Tako smo krenili tražit po gradu neko lipo misto u ladu za pit kavu. Pokušat nać misto sa pravin ladom u Splitu usrid sedmog miseca u 1 uru, to mogu samo neupućeni turisti iz metropole i zamantane Splićanke ka šta san ja. Tako su oni vukljali svoje torbe a ja san ih važno vodila od jednog do drugog kafića di bi sili, zakjučili da misto nema dovojno lada, pa produžili dalje. Trajalo je to traženje lada bogme dosta vrimena, i na kraju smo odabrali jedan kafić koji nije bija ništa ladniji od drugih ali oni na svu sriću više nisu imali force hodat. Asti, koja je ura, iden u spizu pa ću nastavit. Evo me. daklem, nakon šta smo se napokon usidrili, počeli smo pričat tj. JA sam počela pričat i iskoristila priliku da profešuru i njegovoj gospoji ispričan cili svoj život. Tako ja pričan i pričan i pričan i onda svatin da su nekako ublidili, to je siguro od vrućine i sriće šta me vide, pomislila san. Taman san in tila još ispričat i svoj prednatalni život ali su oni naglo skočili i rekli da ćedu zakasnit na trajekt u pet uri. Učinilo mi se da su se nekako naglo sitili trajekta, i žaj mi je šta in nisan uspila ispričat još i sve od mojin nesretnin jubavima, o skupljanju salveta, o prijatejicama iz osnovne škole, i od tomen šta san tila bit kad porasten i zašto to nisan postala. Nema veze, sačekat ću ja njih opet, osim ako se sa otoka ne odluču vratit priko Italije da bi me izbjegli  Pitala san ih prije nego šta su uskočili u trajekt mogu li ih posjetit kad dođen u Zagreb a oni su rekli da in je baš žaj šta me moraju obavijestit da se nakon otoka sele na Novi Zeland, ali da bi me inače rado ugostili i poslušali do kraja moju životnu priču  Šalu na stranu, šjor profešur uživo uopće ne djeluje onako ozbijno ka u svojin postovima, dapače, baš je jedan jednostavan i drag čovik, a takva mu je i gospoja, a bogami san i ja super  iđen u spizu  |