marchelina
07.07.2009., utorak
Skandal u neboderu
|
U mome neboderu na Sućidru je nasta veliki skandal. Naime, oni dan kad san odlučila ostavit onoga moga naivčinu od muža, obratila san se pridsidnici kućnoga savjeta sa molbon da moj oproštajni brakorazvodni govor zapiše i izvisi doli u portunu. Skuvala san kavu, a ona je sila, pribacila nogu priko noge i vridno zapisivala: „Dragi moji! Evo san nakon dugogodišnjega zalaganja i ulaganja sebe u ovi moj brak, odlučila lipo skupit prnje i otić ća. Bez obzira na sve okolnosti moga odlaska, ja znan da će moj, uskoro bivši muž i dica nastavit mojin stopama i slidit zacrtane vridnosti ove naše lipe zajednice. Mnogi su zlobni susidi znali govorit da je naša obitelj u banani, i, najpakosnije od svega, tvrdili da san za to ja kriva, ali di bi ja završila kad bi svakoga slušala!? Dobro, jesan trošila priko svake mire, a bogami i lagala i varala svoga zakonitog, ali i vi bi, dragi moji , da ste bili na mom mistu. Možda ja i ne bi toliko krala i lagala, da je oni papučar zna dignit glas i lupnit šakon o stol. E, ali nije! Muča je on, mučala su dica, mučala je i moja i njegova rodbina. A to samo dokazuje da su svi imali veliko povjerenje u mene i moje liderske sposobnosti! Imala san, štono se reče, potpuno slobodne ruke da ovu obitelj doveden do potpunoga sloma, a ja kad se uvatin zadatka, odradin to temeljito i uspješno! Prigovori tipa da san zanemarivala dicu, kupovala sebi zlatni nakit i najskupju šminku dok su oni okolo po susidstvu žicali ručak, samo potvrđuju moju sumnju da u ovomen neboderu ima judi koji ne viruju u temeljne vridnosti familije. A koje su to vridnosti, zna se! Važno je da imamo obitelj, i da nan na vratima od stana piše prezime, a ne koliko spize ima u frižideru! Ideali, judi moji, ideali, to je ono šta vama fali! Na odlasku, ostavjan brigu o obitelji mojoj najstarijoj ćeri, onoj šta je uvik bila uz mene, pametnica materina! Za razliku od onih tupana od sinova mi i muža, ona je znala kako smenom triba! Zato san joj koji put dala novaca za sendvič ili za nove bičve, iako je njoj od toga bilo puno važnije da je s vrimena na vrime potapšen po pametnoj glavici i pofalin! TO se, dragi moji, zove obitejska lojalnost! Da rezimiran, sad kad san ih sve uspila dovest do stanja da ispunjavaju stroge kriterije za dobivanje socijalne pomoći, ponosne glave odlazin, znajući da će in pod skrbi centra za socijalni rad bit dobro, isto ka i dok san ih ja hranila! Šta bi naši stari rekli, iden dalje! Bog i stanari!“ Pridcidnica, sa kojon san uvik bila u dobro, jer je podržavala moje stavove, iako potajno, da ne bi raspizdila ostale u neboderu, oduševjeno zaplješće, skoči na noge, i zaklikće: - Bravo! Ma bravo! E jesi žena ipo, svaki ti da! - Hohoho - nasmijala san se, polaskana, iako skromna u svojoj veličini – fala ti lipa moja, nego, oš ti to izvisit u portunu, a? - Daštaću, nego izvisit! Šta pitaš! - Ma, eto, je da me nije briga šta ovi inbecili od stanara misle, ali opet, da ne konpromitiraš sebe, a? - Hahaha, ma jesi ti makla, a? Pa, ka da ne znaš da san ja uvik u portun višala šta je mene bilo voja? Jesan li ja pridcidnica kućnog savjeta? Jesan! I ko mi šta more! Ne more niko ništa, jer znaju da smo nas dvi prijatejice! Nemaju oni muda, moja ti! Kako rekla, tako i napravila. Sutradan ujutro moj oproštajni govor je osvanija na zidu od portuna, odma do poštanskih sandučića, i to u najfrekventniju uru, baš kad svi susidi idu u Keruma po kruv i mliko. Nije prošlo puno, oni među njima šta mislu da su puno pametni i šta uvik grintaju i prate moje kretanje, oblačenje i švalerisanje, digli paniku! Napali moju virnu pridcidnicu savjeta da ne more to tako, da odakle joj pravo višat moj govor u portun, da time očito pokazuje da drži moju stranu, i da ćedu je tužit! Pokušala in je reć da nije to napravila zato šta smo prijatejice i šta drži moju stranu, nego zato šta ja nisan prije objasnila zašto tražin razvod, a da je postoja veliki interes javnosti po tomen pitanju. Pogotovo su to tile znat ona Mare sa trinajstog kata, i Ane iz visokoga prizemja. To me nije doduše ni čudilo, Mare, obična lajona i peškaruša, moja najljuća protivnica u neboderu, a i kurbetina, jer znan da je odavno tila zauzet moje misto i udat se za moga čovika. Ane, velika vjernica šta se uvik klela u Boga i obitelj i lizala oltare svake nedije a do jučera smo zajedno kuvale kavu visokin partijskin dužnosnicima bivše KPJ, puj, puj, puj! Neki su čak išli tako daleko da su tražili smjenjivanje pridcidnice kućnog savjeta, jer da kako more objavljivat taj sramni govor žene ka šta san ja! I još su jon rekli da bi razumili da san se lipo brinila i žrtvovala za familiju ka svaka prava dalmatinska domaćica, žena i majka, pa da odlazin uzdignute glave, i da šta se kurčin kad san ih ostavila na skrb centru za socijalni rad! I da bi oni tili, a to ih je sigurno podgovorija oni iscidak od mog muža, prigledat moje kufere i borše prije nego šta oden! Jerbo da sumnjaju da ću odnit sa sobon i ono šta nisan stekla u braku! Pridcidnica me kradon nazvala na telefon i tihin, priplašenin glason me pitala da šta će sad? - Ma, pusti ti njih nek pivaju borbene! A šta se tiče mojih kufera i borši, ne brigaj! Odavno san ih ja pribacila kod strica na selo! Na sigurno! A stanari nek puvaju, malo ih zabavi, baci dimnu bombu, znaš ono, ko je prvi doselija u neboder, ko je bolji i veći stanar, čiji je ćaća bija na prvom a čiji na drugome katu, na to se uvik uvatu, budale! Drži se i samo nastavi ka i dosad, znaš da ćemo se još čut! Još ćeš ti mene pitat šta ćeš izvisit u portunu lipa moja! Naravno, poruke šalji priko one moje male šta će me zaminit! Adijo! |