marchelina
22.03.2009., nedjelja
Brijem bradu, brkove, da ličim na Pankrte
|
Nije tu bilo dogovaranja...našli bi se na Rivi, najčešće bi večer proveli naslonjeni leđima na zid od Bobisa, i tako stajali, čudan način zabave, priznajem....Bobis nam je kanda čuva leđa, šta li.... ..u to vrime na rivi, tačno nasuprot Bobisa su bili parkirani „Dioklecijan“ i „Istranka“, dva broda koji se već tad bili za rashod, a na jednom od njih se moglo sist i pit kavu..pa smo mi tako znali sidit na „Dioklecijanu“ i gledat jude na rivi sa te, ajmo reć jedne više, carske pozicije... ..a sidilo se i na kornižima, ono, ka u dnevnom boravku, sidneš na korniž, sidiš brate na asfaltu i nikome to nije čudno, niko se nije pita dobro šta je tim Splićanima, kraj svih štekata i kafića u gradu, oni side po kornižima, skalama i zidićima... ..u ekipi smo imali jednoga šta se je zva Ćiro...u vezi s njim u glavi mi je zauvik ostala scena .. ..side dakle Ćiro i njegov prijatej na kornižu, i nešto se posvađaju..Ćiro se vas najutija, digne se demonstrativno sa korniža i krene ća, o svom poslu..ovi šta je osta sidit, pogleda za njim, i vikne mu nako na sav glas...“Aloooo, Ćirile, kakvi su ti to Metodi?!?“ Ekipa naslonjena na Bobis iza njegovih leđa je hrpimice popadala po podu.... ..svi smo nosili uske rebe, leviske, naravski..koja je to revija dobrih muških i ženskih guza samo bila.... U tako uske rebe mi žene smo ulazile sljedećom tehnikom: Legneš na krevet, da ti se stomak ulupi, uvuče, onda potegneš patent, u takvom ležećem položaju, a onda ti prijatejica, koja asistira, da ruke da se moreš dignit sa kreveta... Moja mater se krstila s obe dvi ruke...  ..nakon šta bi odradili obrednu kavu u Bobisa, laganica đir prema Baćama...priko trajektne luke pa do Džaje.... Eh, Džaja, posebna priča... Danas izmišjaju nekakve „Lounge“ barove..ma Džaja je za njih bija avion... Uzmeš svoje piće, sidneš (opet) na neki zidić isprid, pogled puca na Brački kanal, iz Džaje dopiru zvuci dobre muzike...ma, nirvana, brate. Bruce je bija uvik tu negdi, the Boss svih naših linih dana...živili smo u komunističkoj tvorevini i tribalo nam je vajda sve bit sivo i tribalo nam je falit kisika a mi smo se mrdali u ritmu, u našim preuskim rebama, i jedino šta nam je falilo bilo je...još takvih dana, i još takvih noći...dica sunca, podmarjanski rokeri, naši kazetofoni i ploče puni Amerika, a srce puno Tome Bebića i Smoje....kako li se sve to ispreplitalo i uklapalo, the Boss i Toma...sloboda nam je bila urođena, nismo o njoj imali potribe ni razmišljat... E moj Splite 80-ih...da te mogu postovima zvati, ja bi pisala, ne bi stala. |