Mama Mima

petak, 18.07.2014.

Najbolje tek dolazi...

Foto: Petar Glebov/PIXSELL

Eto, postala sam dio statistike. Nije da volim biti dio statistike ali jednostavno nekad i to moraš. Postala sam jedna od skoro 300 000 nezaposlenih. Pardon. 299 083.

Nije ovo prvi put. Možda nije ni zadnji. Mijenjala sam poslove. Većinom svojom voljom... Zašto je ovaj put drugačije? Zato što sam dobila otkaz na poslu koji sam iskreno i iz dubine duše mrzila.

Nije da nisam davala sve od sebe. Jesam. Ali znate onaj osjećaj kad radite kao majmun, radite od kuće, radite kad god stignete, stalno razmišljate o poslu, živcirate se, imate rokove, pod stresom ste...a ništa se ne događa i tapkate u mjestu? Znači, nema šanse da taj stres ikad prođe i da se bilo što promijeni. A sve za minimalac. Zašto sam dobila otkaz? Zato što posla nema, klijenti odlaze, pa mi je ponuđena apsurdna stvar, a sve ne bi li se sama sjetila otkaza. Domišljato, nema što! No, nebitno. Idemo dalje. Najbolje tek dolazi, jedostavno to znam i osjećam.

I evo, dok se na stup srama stavljaju poslodavci koji ne isplaćuju plaće, nitko ne spominje one koji ti ne daju da iskoristiš godišnji odmor ili one koji ti nakon otkaza ne žele isplatiti otpremninu.
Da, znam. Mogu se žaliti. Zašto to ne napravim? Zato što sam obećala da neću.
Glupa? Možda.
Obećala sam zato što je to poslodavac, koji nakon što sam ostala trudna nije raskinuo ugovor (iako mu je to bila prva namjera!), nego mi je produžavao ugovor sve dok mi porodiljni nije prošao. Lijepo od njega, zar ne? Ja sam jako zahvalna na tome. Iako je apsurdno biti zahvalan za nešto što bi trebalo biti normalno i zakonom uređeno. Kod nas nije normalno pa sam, eto, zahvalna. I to je razlog zašto me molio da ne koristim godišnji i razlog zbog kojeg otpremninu nije ni spomenuo a nisam ni ja. Jer firma nema novca a ja sam firmi doživoto dužna i trebam joj biti zahvalna.
Glupa? Definitivno!
Ogorčena? Naravno. Vi ne biste bili? :)

U svakom slučaju, imam nešto što novci ne mogu kupiti. A to je obitelj koja me voli i podržava. I prijatelje koji mi ne zabijaju nož u leđa čim se okrenem nego su tu za mene – u dobru i zlu.

I tako sam sad kod kuće s djecom. Dobila sam izvrsnu priliku da nadoknadim sve one sate koje sam provodila na poslu i svo ono vrijeme koje sam provodila trudeći se raditi od kuće i živcirajući se zbog rokova koje je nemoguće ispoštovati.

Ok, ima dana kad se poželim dignuti u 6 ujutro, našminkati se i otići na posao. Ne razmišljajući pri tome tko doručkovao, tko nije oprao zube, tko je prolio vodu a tko izmrvio keks po kauču. Ali mislim da se sve ovo dogodilo sa jako dobrim razlogom. Previše sam se odvojila od svega. Previše sam bila u poslu i razmišljala o poslu. Previše sam puta sjela za kompjuter i istraživala za posao a premalo sam istraživala po kutiji s igračkama.

Što ću i kako ću dalje – nemam pojma. Nemam nikakve veze ni poznanstva koji bi mi osigurali bilo kakav posao. Pa ću kao i ostalih 300 000 ljudi sjediti kod kuće i tražiti dok mi oči ne ispadnu!

Bit će bolje. Mora. Uostalom – najbolje tek dolazi!

Oznake: posao, nezaposlenost, Burza rada

18.07.2014. u 14:37 • 0 Komentara • Print • # • ^

ponedjeljak, 22.10.2012.

Dobri ljudi

Koliko vrijedi ljudski život? Koja je cijena sreće? Kolika je vrijednost ljudskosti?
Ja stvarno ne znam odgovore na ova pitanja. Znam da je danas, na žalost, život jako jeftina kategorija i da se mnogi razbacuju s njim kao da sutra ne postoji. A znam da je za mnoge „sutra“ toliko egzotičan pojam da misle da zaista ne postoji.

Izašla je u medije nedavno priča o mladim ljudima koji imaju malu bebicu i žive od 300 kuna mjesečno. Izlaze svakodnevno razne tužne priče i sudbine ali ova mi se nekako usjekla u srce. Ne znam da li je to zbog toga što i sama imam šestomjesečno dijete i ne mogu zamisliti što bih sa 300 kuna mjesečno. Ili je to zato što tako mladi ljudi, na rubu očaja, traže pomoć na sve načine, da uspiju preživjeti. I dočekati to prokleto „sutra“.
Priča je izazavla reakcije i ljudi su se spontano počeli javljati želeći pomoći – bilo slanjem paketa ili uplatom novca na njihov račun.

Mi nismo bogata obitelj. Živimo od muževe plaće i moje porodiljne naknade. Nije nam lako i borimo se svaki dan. Ali ovo....ne mogu ni zamisliti. I tako sam spontano počela puniti kutije stvarima koje su mi došle pod ruku. Doslovno. Kila brašna, kila soli, riža, gelovi za tuširanje, pelene, vlažne maramice, robica koju je moj maleni prerastao i koje ima više nego dovoljno. Stare jaknice i cipelice starije curice. Igračke – zvečkice, plišani medvjedići, patkice... Mi ih imamo i previše. A njima će dobro doći.
Pošto je slanje poštom dosta skupo odlučimo suprug i ja otići tamo osobno i odnijeti im pakete. Jave mi se još dvije prijateljice i mama – poslat će novce, pa neka bolje ja ponesem nego da uplaćuju na tko zna kakav račun. I tako mi stavimo novce u kovertu, potrpamo kutije u auto i zaputimo se u Gradište.

Mala kućica. Izgleda napušteno. Vrata su oključana. Par mršavih kokica trčkara po blatnom dvorištu. Blatnjavi psić leži pred ulaznim vratima. Nema zvona. Muž pozove gazdu. Nitko ne izlazi. Nismo sigurni da li je to pravo mjesto. Pozove još par puta.
Izlazi Marijan. Mladi čovjek, srednje visine, pregorjelog tena, raščupane kose. I par natoplijih plavih očiju. Rukuje se sa nama. Ima čvrst stisak. Stisak koji meni odmah pokazuje o kakvom se čovjeku radi. Ruke su mu ispucale i jake. Vidi se da čovjek ne bira posao i da radi sve što mu se ponudi.
Zbunjen je. Pita želimo li ući. Pa ne...ući ćemo samo u dvorište jer ne želim davati kovertu na ulici. Zove ženu. Izlazi Katarina. Izgleda preplašeno, umorno i tužno. Obrazi su joj upali. Kosa zavezana u rep. Oko vrata krunica.
Na rukama nosi Elenu. Maleno stvorenje, najkrupnijih smeđih okica i dugih crnih trepavica, koje znatiželjno prate što se događa. Pružam ruku, pogladim je po glavici. Gleda me ne trepčući. Dajem joj prst a ona ga čvrsto uhvati i ne pušta.
Objašnjavamo im tko smo i da smo im htjeli pomoći. Ganuti su. Kažu da dolaze ljudi, donose svašta. Evo, kaže Marijan, neki čovjek im je dao drva za zimu.
Ali nema posla, kaže. To je ono što ga najviše muči. Ne trebaju njima pokloni i paketi. Njima treba posao. Zovu ga, kaže, tu i tamno na par dana za ispomoć. Ali dolazi zima. Ljudi više neće raditi oko kuće i u polju. Neće trebati ispomoć. Toga se Marijan boji.

Elena ima šest mjeseci i pet i pol kila. Nije mršava. Sićušna je. Ne voli baš jesti, kaže Katarina. Pije mlijeko, ali ne voli kašice. Prijete im doktori da će malenu smjestiti u bolnicu ako ne dobije na kilaži. Očajni su. Nemaju zdravstveno osiguranje. Ona je iz Bosne i nema nikakva prava u Hrvatskoj. Duguju bolnici i za porod, koji košta 3500 kuna. Ako im stave dijete u bolnicu i to će morati platiti. A od kud? To im je trenutno najveći problem.
Što da napravim? Žena me gleda u oči i vapi za odgovorom. Govorim joj neke „trikove“ koje sam zapamtila od patronažne. Nešto su već isprobali... nešto nisu pa će pokušati.

Trebamo krenuti. Malena ne pušta moj prst. Marijan izlazi na ulicu za mojim mužem. Ja ostajem u dvorištu i grlim Katarinu. „Nemojte se predavati! Bit će bolje! Mora biti. I nama je bilo teško. Bili smo na dnu. Muž nije radio, živjeli smo od porodiljne naknade, režije su nam bile 3 puta veće od primnja. Ali sve se jednom okrene. Okrenut će se nekako. Nemojte gubiti nadu. Ljudi su čuli vašu priču. Pomoći će vam svatko. Vi se samo probajte smiriti, zbog malene. Bit će bolje, sigurno!“ Grli i ona mene. „A valjda hoće...“ tiho kaže.

Izlazim na ulicu, sjedamo u auto. Slomljena sam. Lagala sam joj. Lagala sam joj da će biti bolje. I da će se nešto okrenuti. Ne ide na bolje. I svakim danom ima sve više takvih ljudi kao što su oni.

Ja vas molim... Zapravo ne molim vas – preklinjem vas! Okrenite se oko sebe. Pogledajte ljude. Ima svuda jadnih ljudi koji više ne znaju kako dalje. Spakirajte im nešto. Dajte im nešto. Poklonite im barem razgovor i osmijeh. Ne smijemo jedni drugima okrenuti leđa. Ljudi, mi smo im jedina nada. U ovoj državi gdje je svatko svakome okrenuo leđa – jedina nada dobrim ljudim je ČOVJEK!