Marketing
Najbolje tek dolazi...
Foto: Petar Glebov/PIXSELL
Eto, postala sam dio statistike. Nije da volim biti dio statistike ali jednostavno nekad i to moraš. Postala sam jedna od skoro 300 000 nezaposlenih. Pardon. 299 083.
Nije ovo prvi put. Možda nije ni zadnji. Mijenjala sam poslove. Većinom svojom voljom... Zašto je ovaj put drugačije? Zato što sam dobila otkaz na poslu koji sam iskreno i iz dubine duše mrzila.
Nije da nisam davala sve od sebe. Jesam. Ali znate onaj osjećaj kad radite kao majmun, radite od kuće, radite kad god stignete, stalno razmišljate o poslu, živcirate se, imate rokove, pod stresom ste...a ništa se ne događa i tapkate u mjestu? Znači, nema šanse da taj stres ikad prođe i da se bilo što promijeni. A sve za minimalac. Zašto sam dobila otkaz? Zato što posla nema, klijenti odlaze, pa mi je ponuđena apsurdna stvar, a sve ne bi li se sama sjetila otkaza. Domišljato, nema što! No, nebitno. Idemo dalje. Najbolje tek dolazi, jedostavno to znam i osjećam.
I evo, dok se na stup srama stavljaju poslodavci koji ne isplaćuju plaće, nitko ne spominje one koji ti ne daju da iskoristiš godišnji odmor ili one koji ti nakon otkaza ne žele isplatiti otpremninu.
Da, znam. Mogu se žaliti. Zašto to ne napravim? Zato što sam obećala da neću.
Glupa? Možda.
Obećala sam zato što je to poslodavac, koji nakon što sam ostala trudna nije raskinuo ugovor (iako mu je to bila prva namjera!), nego mi je produžavao ugovor sve dok mi porodiljni nije prošao. Lijepo od njega, zar ne? Ja sam jako zahvalna na tome. Iako je apsurdno biti zahvalan za nešto što bi trebalo biti normalno i zakonom uređeno. Kod nas nije normalno pa sam, eto, zahvalna. I to je razlog zašto me molio da ne koristim godišnji i razlog zbog kojeg otpremninu nije ni spomenuo a nisam ni ja. Jer firma nema novca a ja sam firmi doživoto dužna i trebam joj biti zahvalna.
Glupa? Definitivno!
Ogorčena? Naravno. Vi ne biste bili? :)
U svakom slučaju, imam nešto što novci ne mogu kupiti. A to je obitelj koja me voli i podržava. I prijatelje koji mi ne zabijaju nož u leđa čim se okrenem nego su tu za mene – u dobru i zlu.
I tako sam sad kod kuće s djecom. Dobila sam izvrsnu priliku da nadoknadim sve one sate koje sam provodila na poslu i svo ono vrijeme koje sam provodila trudeći se raditi od kuće i živcirajući se zbog rokova koje je nemoguće ispoštovati.
Ok, ima dana kad se poželim dignuti u 6 ujutro, našminkati se i otići na posao. Ne razmišljajući pri tome tko doručkovao, tko nije oprao zube, tko je prolio vodu a tko izmrvio keks po kauču. Ali mislim da se sve ovo dogodilo sa jako dobrim razlogom. Previše sam se odvojila od svega. Previše sam bila u poslu i razmišljala o poslu. Previše sam puta sjela za kompjuter i istraživala za posao a premalo sam istraživala po kutiji s igračkama.
Što ću i kako ću dalje – nemam pojma. Nemam nikakve veze ni poznanstva koji bi mi osigurali bilo kakav posao. Pa ću kao i ostalih 300 000 ljudi sjediti kod kuće i tražiti dok mi oči ne ispadnu!
Bit će bolje. Mora. Uostalom – najbolje tek dolazi!
Post je objavljen 18.07.2014. u 14:37 sati.