malam

Postoji puno stvari po kojima ću pamtiti svoju baku.

Kada sam bila dijete, vikendom bi dolazila prespavat kod nas. Ja sam imala veliki krevet pa smo bile vikend cimerice. Navečer bi nalakirale nokte i kovrčale kosu. Obožavala sam to. Obukle bi spavaćice, kao prave dame. To sam manje obožavala, ali nije lako biti lijep. Jednu večer dok sam spavala, zavukla sam ruku ispod jastuka i zatekla njeno zubalo. Bome sam se prepala. Možda i nije tako kul biti odrastao.

Cijeli je život sanjala o tome da putuje. Pa kad se u poodmakloj dobila lagano počela gubiti, prošla je pola Europe. Mislim da će u nekom drugom životu i svijet preplovit. Jedno jutro sam joj došla u sobu, pa mi je sva sretna pričala o tome kako se upravo vratila iz Venecije. I onda kažu da život nije lijep.

Nego, ono po čemu ću je najviše pamtiti su njeni laktovi ubojice. Imala je najšiljatije laktove na svijetu, najhladnije hladno oružje. Kakvi elektrošokeri, dobermani i suzavci.

Zapravo nisam to ni spoznala dok ju šećer nije pojeo. Doslovno. Žena od sedamdesetak kila postala je žena od pedesetak. Pa su joj samo virili laktovi. Mislim da ih je oštrila na mojim bubrezima.

Često se muvala po kuhinji. Imala je par kvadrata, jedva 2 osobe u nju stanu. Baka, ja i laktovi nikako. Al sam često izazivala vraga pa bi ušla. Baka bi se naglo okrenula, a ja bi ostala bez jetre. Baka bi se ispričala. Ja bi prešutila.

Bake nema već neko vrijeme, a mene je mama neki dan udarila laktom. Genetika je čudo.

Bile su neke tuge u tim očima. Skrivala ih je iza osmijeha, iza frizure i manikure. Ali ne i od mene. Ona od mene ništa nije mogla sakriti.

Pa sam gledao. I gubio se. Šta mi je radila tim očima.

I bilo je zastrašujuće. Sve smo si rekli bez ijedne izgovorene riječi. Ljudi ih ionako previše koriste. Kao da se previše boje onoga što osjećaju, pa to nastoje zapakirati. U glasan smijeh, komplimente, poklone i predstave. A oči su jedine koje nikada ne lažu.

Htio sam je voditi i u to kazalište i na more, i za ruku i pod ruku. I sve sam htio. I zubaru bi ju vodio. Kupio bi joj sladoled i zmaja i planetu. Iako mislim da više cilja na oblake. Voli jesen. Ona je onaj tip žene koju je teško usrećit. Koja uvijek nalazi bar sitan razlog za tugu. To je moj najdraži tip žene. Volim zamišljati da je tužna uz mene. Volim žene sa tužnim očima.

Gledali smo se godinama. Tu i tamo smo prozborili koju riječ. Kao da su sve pokvarile. Mi smo se ionako znali iz nekog prošlog života. Ja sam stara duša. A i ona. Riječi su ionako samo alat kukavica.

One su tražile nekoga tko prihvaća. Tko razumije. Bez puno pitanja. Tražile su pomoć. Ali ne vapeći. Nego potiho. A ja sam bio taj koji razumije. Ali kukavica. Odvele bi me u nepoznato.

Pa i dalje maštam. I gledam. Srest ćemo se ionako opet.