Postoji puno stvari po kojima ću pamtiti svoju baku.
Kada sam bila dijete, vikendom bi dolazila prespavat kod nas. Ja sam imala veliki krevet pa smo bile vikend cimerice. Navečer bi nalakirale nokte i kovrčale kosu. Obožavala sam to. Obukle bi spavaćice, kao prave dame. To sam manje obožavala, ali nije lako biti lijep. Jednu večer dok sam spavala, zavukla sam ruku ispod jastuka i zatekla njeno zubalo. Bome sam se prepala. Možda i nije tako kul biti odrastao.
Cijeli je život sanjala o tome da putuje. Pa kad se u poodmakloj dobila lagano počela gubiti, prošla je pola Europe. Mislim da će u nekom drugom životu i svijet preplovit. Jedno jutro sam joj došla u sobu, pa mi je sva sretna pričala o tome kako se upravo vratila iz Venecije. I onda kažu da život nije lijep.
Nego, ono po čemu ću je najviše pamtiti su njeni laktovi ubojice. Imala je najšiljatije laktove na svijetu, najhladnije hladno oružje. Kakvi elektrošokeri, dobermani i suzavci.
Zapravo nisam to ni spoznala dok ju šećer nije pojeo. Doslovno. Žena od sedamdesetak kila postala je žena od pedesetak. Pa su joj samo virili laktovi. Mislim da ih je oštrila na mojim bubrezima.
Često se muvala po kuhinji. Imala je par kvadrata, jedva 2 osobe u nju stanu. Baka, ja i laktovi nikako. Al sam često izazivala vraga pa bi ušla. Baka bi se naglo okrenula, a ja bi ostala bez jetre. Baka bi se ispričala. Ja bi prešutila.
Bake nema već neko vrijeme, a mene je mama neki dan udarila laktom. Genetika je čudo.
Post je objavljen 29.05.2018. u 17:14 sati.