luki2.blog.hr
srijeda, 19.02.2025.
Đole (11.svibnja 1953, Novi Sad -19.veljače 2021, Novi Sad)
|
Na današnji dan otišao je Đole...Preplivati Dunav...."Oprosti velika reko, al ja sam morao preko..." Nema dostojnog ispraćaja. Samo niz prekrasnih riječi za majstora riječi....Spavaj mirno, dragi čovječe... "Mudrovat će badavani, kad me nema da se branim..." Đole, hvala za ljubav....Drugima ostavljamo da mrze. Tekst preuzet s Facea, svećenik Stevan Stevanović o Đoletu: Jednom su palili lišće… Sa One Lipe dim je leteo do neba… Na kom se, nema ih više… Stari Nestorov gosn, Čeda i još jedan… Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio… Taj nije ništa uradio… I shvatiće, kad tad, da ne zna šta je hlad… (Jednom su sadili lipu, Đorđe Balašević 1988. godina) Dugo sam razmišljao kojom Balaševićevom pesmom da počnem priču o njemu, kojom pesmom da poželim mirno more Panonskom Mornaru. U svim pesmama u kojima je govorio o svom odlasku uvek je bila jesen, novembar, izmaglica, i kvartet dragih lica, maleni čun pokraj luke pokisle da me u večnost otisne… U petak, kada je našao vrata u tom suvom zlatu, i prošao kroz njih, bila je zima, proleće nije sačekalo njegov trag. Trag pesnika u Kostimu Večnog Dečaka ostaće zalepljen u našim grudima kao otisak, kao pečat pripadnosti, kao šifra po kojoj ćemo se i dalje prepoznavati, kao model po kome ćemo živeti u svetu bez Đorđa Balaševića. Kako mogu da racionalno govorim o čoveku čijim su me pesmama uspavljivali roditelji? Kako mogu racionalno govoriti o čoveku uz koga sam rastao, onako kako je rastao i on i njegove pesme, uz koje smo se zaljubljivali, plesali, voleli se, patili i ostavljali. Kako mogu da vam govorim o čoveku čijim pesmama ja uspavljujem moju decu? Kako mogu da napišem da našeg Đoleta više nema? To bi bilo kao kad bi napisao da više nema meseca na nebu… Jer to je nama bio naš Đole. Svetionik. Svetionik i svetlost. Sad bi trebalo da napišem da nikad neću otići na njegov novogodišnji koncert u Beogradu, kao što sam išao svake godine do sad? Više se i ne sećam koliko je bilo novogodišnjih koncerta zime 2004/2005. godinu, verovatno tri, ali, možda i četiri u Centru Sava, ja sam bio na poslednjem. I taj trenutak, kada je posle uvodnog akustičnog instrumentala „pričica o Vasi Ladačkom“ Đole je izašao na binu i otpevao pesmu „Na Bogojavljansku Noć“ , taj trenutak koji je trajao gotovo četiri sata, računam, uz rođenja moje dece, za najradosniji trenutak u mom životu. Bio sam na nekim Đoletovim koncertima i pre tog pomenutog i na mnogo koncerata kasnije, i svi koji su dvocifrenom broj puta slušali uživo pesnika iz Novog Sada razumeju o čemu govorim, ali ja ne znam, danas, skoro dvadeset godina kasnije da vam objasnim šta se desilo te noći, u Beogradu, u Sava Centru. Sećam se da se Beograd maskirao u London, nepogrešiva magla pratila nas je sa vrha Zvezdare, niz Bulevar do reke… a na koncertu, kao da je neko pomešao sve radosne boje koje postoje, toliko lepih, srećnih, harizmatičnih ljudi na jednom mestu nisam video nikad ni pre, ni nikad posle toga. Jednostavno takvi su ljudi koji slušaju Balašaveća. Pre svega, lepi i šareni. Nije ni čudo što nas je Đole zvao „Bistrooki“, oči su nam svetlele u mraku, svima… kraj Save stvorili smo šareno ostrvo koje je isijavalo ljubavlju kroz maglu. Đorđe Balašević je te večeri prizvao jato zvezda sa neba, da nas taknu po ramenima, blagoslove i vrate se na nebo kao jo – jo. Mi smo uzvratili kišom upaljača, koji su se čini mi se, spojili sa zvezdanim nebom, tako da više i nisam znao gde prestajemo mi, Bistrooki, a gde počinju zvezde… Sećam se blistavih ljubičastih svetiljki: „Ne dajte se Moji Mili…“ rekao je na kraju „ne dajte se sitnim barabama, kad niste do sad…“ Rekao je da je slobodno mišljenje pleonazam i da čim mislite svojom glavom, da ste onda slobodni. Tu cenu i danas, skupo plaćamo. Neću sad da mračim, da kažem da Beograd više nije kao što je bio i da publika više nikad neće biti takva, samo mi je žao, što dečaci koji će sada napuniti 21. godinu, kao ja tada, neće više nikada doživeti koncert Đorđa Balaševića, kao ja tada… Važno mi je da ovde napomenem i dva koncerta održana u Paraćinu, mom rodnom gradu, prvi sa celim bendom u hali sportova, pred dve hiljade ljudi, kada sam bio četvrta godina gimnazije, i drugi u pozorištu, samo Đole i profesor Dujin. Oba koncerta su bila bez greške, Balašević nikad nije imao tezge, već je svaki put ostavljao celog sebe publici, tri i po sata ljubavi i slobode, Uzgred, ja sam rođen kada je Balašević napisao „Lepu Protinu kći“, moj sin rođen je kada je snimio film, „Kao rani mraz“, a moja kćer (Lepa Protina Kći po zanimanju) kada je napisao „Duet“ pesmu posvećenu Kemalu Montenu, za koju se nadam da će je sada konačno otpevati gore zajedno, kako je i trebalo. Knjigu: „Jedan Od Onih Života“ pročitao sam više desetina puta, verovatno i preko sto puta, u jednom momentu, onog davnog leta, kada sam imao devetnaest godina, znao sam ovaj roman napamet, od korica do korica, kao što ljudi znaju „Gorski Vijenac“ recitovao sam ga, deklamovao, u školi, po ulicama, parkovima, sa zadnje platforme tramvaja br 12. vraćajući se sa fakulteta… onda su za bezbojni omot mog šešira počele da se talože teške, opore misli, pa sam u međuvremenu i zaboravio mnogo… mnogo više nego što prosečni Balaševićevac zna… U petak je Besmrtni Balašević otišao širokim drumom što izlazi na most… i ostavio nas same, da probamo da živimo bez njega. Danas na društvenim mrežama, čak i na nacionalnim televizijama o Balaševiću govore svi, složno, horski unisono žale i govore koliki je gubitak to što „Panonski Mornar“ više nije sa nama. Sad su se setili da je stojao rame uz rame sa našim najvećim pesnicima i književnicima, a da je kao izvođač bio značajniji i od Arsena i Olivera. S druge strane, ne sećam se da sam ih nekada video sa Naše Strane, na koncertima, u Našem Mraku, dok nam je Đole donosio svetlost. Danas o njemu pozitivno govore i oni koji su ga najstrašnije vređali, progonili, iznosili laži o njemu, oni koje ovde, baš na ovaj dan neću pominjati, za koje nema mesta u ovom tekstu i da citiram samog Đoleta, za koje nema mesta ni na marginama ovih redova. Mi koji ga stvarno volimo mi smo ga i stvarno poznavali kakav je bio. Uz iskreno saučešće porodici, posebno Jeleni, koja je takođe rođena kad i „Lepa Protina Kći“, koji su ostali bez supruga, oca i dede, i naš gubitak je približno toliki i mi smo ostali bez duhovnog oca, učitelja, brata i dede… Pesnik jedne ljubavi. Jedne velike ljubavi. Čovek doslovno zaljubljen u svoju Oliveru, pisao je inspirisan njom čitav život. Ona mu je bila prvi, najverniji fan, i najveći kritičar. „Zapamti“, govorila mu je „ti nosiš svetlost, nisi ti svetlost…“ Od juče, Svetlonosac je postao Svetlost. Mimoišli smo se na poslednjem Sajmu knjiga u Beogradu. Mojom voljom. Prvom Sajmu knjiga na kom sam bio kao autor. Odlučio sam se da potpisujem knjigu dan posle Đoleta Balaševića. Nisam smeo da stanem pred njim malen sa mojom knjigom u rukama, dok preda mnom stoji moje detinjstvo sloboda, mir, i Đole, nasmejan, večan… I jedne noći, kao što je ova, znao je Bog, Đorđe Balašević je doslikao portet života svog. Otišao je najveći. Oprosti nam Đole, nismo Te bili dostojni Sveštenik Stevan Stefanović Ljubim vas! |
