OBRANA I ZAŠTITA OD GLUPOSTI

ponedjeljak, 24.06.2013.

Pičketine, to smo mi, pičketine!

Kako to već biva na ovom blogu, red zajebancije... red za zamislit se... sad je red za zamislit se.

Ima toga 2 dana, probudio sam se oko 5 u jutro od vrućine koja je peglala ovih dana. Jedva da bih zaspao preko noći. Zapalio sam cigaretu, izašao na balkon... razmišljao o svemu... o sranju uglavnom... o jebenom snalaženju kojeg mi je prejebeno pun i prepun kurac, al doslovece - pun kurac. Snalazim se zadnjih godinu dana... umara te snalaženje. Netko misli da je to lako, al svaki dan se snalaziš, na ovaj ili onaj način.... radiš na crno da skucaš koju kunu, čak i jebene knjige prodaješ da bi preživio.... eeeeeeeeej, knjige jebene!!!!! Ako je ikad iko od knjiga preživljavao, ja jesam... o da... jesam i dan danas preživljavam... i imat ću vam štogod ispričat na tu temu kad se jednog dana vidimo, vjerujte mi. Stojim na balkon u 5 u jutro, zapalio sam cigaru... stojim naslonjen na ogradu i gledam kako jedno 50tak metara od zgrade jedan cca 60togodišnjak brlja po kontejneru. Obučen je fino, ne ono da mu je roba nova... u staroj je obučen ali ipak sve je uredno na njemu. Povlačim dim, razmišljam... jebem ti mater... pa jel ovo istina, no ne da je istina nego upravo gledam... gledam gdje iz kontejnera izvlači tavu... jebenu tavu... stavlja je sa strane... ja stojim onako bespomoćan... jebem majke svima... možda najviše nama koji sjedimo i čekamo, čekamo i ništa ne poduzimamo... bijes me je obuzeo... u 5 jebenih sati u jutro. Jadan je to osjećaj... totalno jadan. Nitko jebeno ne zaslužuje da brlja po kontejneru, ama baš nitko a pogotovo da se zadovolji jebenom tavom.

Odmah sam se sjetio svog teksta kojeg sam napisao prije jedno 2 godine. Objavio sam ga i držao jedno 10tak dana, a onda obrisao... no sva sreća, netko od čitatalja ga je spasio i imam ga opet... ovaj put ga neću obrisati... neka stoji... neka narod vidi kako smo živjeli i što nas čeka.

Tekst je napisan 2010 godine... mislim da ni na današnji dan nije izgubio na snazi... jel, procjenite vi sami... po meni... još je gore na današnji dan... no mi i dalje šutimo.

"Ako ti se ovakvo nešto dogodi...teško da mogu doći doma pa napisati jedan zajebantski post na koji ćete se svi smijati...jebte ga...jednostavno ne ide. Dakle...

Bilo je negdje oko 1 popodne…ili 2…ne znam…ma nije ni bitno. Sjedio sam u autu na gradilištu i taman me frend zove na mob.

- „Što radiš?“ pita me on

- „Jedem govna eto što radim!“

- „Nije ni to loše…do kad radiš danas?“

- „Do 5 konju i svaki dan me isto pitaš već godinama!“

- „Pa niiiije ono….mislio sam….“

Nisam ga dalje ni slušao jer mi je na jedno 5-6 metara od auta stajao jedan dečko od nekih 28…29 godina. Skužio sam da mene treba jer…jednostavno po stavu tijela skužiš…ne želi biti nametljiv nego sa strane čeka da završim sa mobitelom. Neda mi vrag mira…otvaram vrata auta

- „Reci…mene trebaš?“ upitah ga ja onako sa mobitelom u drugoj ruci dok frend sluša

- „Pa da. Ma znate ja bih vas zamolio ako mi možete pomoći?“

Sklon sam „skeniranju“ ljudi. Na osnovu tog skeniranja donosim zaključke o osobi sa kojom razgovaram…ajmo reći…procjenjujem ju…i…ne zajebem se nikad…baš jebeno nikad…to znaju oni što me dobro poznaju.

- „Reci?“ – upitam ga i istovremeno kažem frendu na mob da ću ga nazvati kasnije

- „Pa eto…idem okolo i tražim posao…bilo kakav…pa sam vidio da ovdje ima gradilište…i eto…ako vam treba radnik…radio bi?“ – doslovce je tako pričao kako sam napisao. Zastajkivao je između svake rečenice.

- „Radio bi?“

- „Da…radio bi!?“ – izgledao mi je iznenađen što je uopće dogurao tako „daleko“ u razgovoru samnom. Valjda su ga drugi otpili u startu čim bi nešto i probao.

- „Jesi kad radio na baušteli?“

- „Jesam gospodine. Radio sam kod XY…pa sam radio kod YX…radio sam i kod XYZ!“ – ponosno je nabrajao a ja sam za te firme čuo. Pola ih je propalo a ova druga polovica je podjelila otkaze.

- „Čuj…ajd da ne stojimo ovdje na cesti…odi do kraja ove ceste i na kraju je radnički kontejner…odi tamo pa ćemo u kontejneru malo popričati.“

- „U redu gospodine...“ obraćao mi se sav ozaren od sreće „idem ja sad tamo….znači na kraju ceste???“

- „Da…na kraju ceste…imaš 300 metara.“palim auto sa kojim bi ga povezao do tamo al je jednostavno nemoguće od pola tone papirologije koju vozim u autu.

Imao je na sebi bijele tenisice…stare bijele tenisice koje je pokušavao držati što čistijima. Traperice su mu bile prljave. Nisu bile prljave u smislu da se negdje pijan valjao po zemlji….nego znate…znate kad su ono traperice prljave od predugog nošenja…e tako su bile prljave. Zimska jakna je bila tamne boje pa ako je i bila prljava nije se vidjelo. Ono što mi se ucrtalo, bile su njegove ruke. To su bile ruke jednog 50togodišnjaka…koža zadebljana i ispucana…crnilo ispod noktiju…dlanovi poput šmirg papira. Lice mu je bilo ispijeno. Brada stara 10tak dana. Izgledao je jako…jako…jako iscrpljeno. Čak dok je pričao, radio je ono… grimase kao kad ste pretrčali kilometar nakon 20 godina ležanja pa vas žiga u desnoj strani (slezena jel?)…e takve grimase. Stao sam kraj kontejnera…otključao ga…uđem unutra i stavim jednu stolicu za njega. Brzo je došao…pokucao...

- „Aj aj…upadaj….sjedi!“ – i pokažem mu na stolicu

- „Hvala gospodine!“ – reče on te odloži ruksak, sa leđa, kojeg nisam ni vidio.

- „Ne moraš me zvati gospodine…ovo ti je gradilište…tu nema gospode.“ – sa smješkom mu kažem.

- „Pa dobro…kad vi tako kažete.“ – jedva se nekako nasmije

- „Pušiš?“

- „Da.“

- „Ček…“ i počnem prebirati po džepovima…nađem cigare…izvadim jednu na pola iz kutije van i ponudim mu „…evo…uzmi!“

- „Hvala!“ – reče on sam kiselim smješkom na licu a ja zapalih i sebi i njemu

- „Čuj me sad…“ zastanem na sekundu…povučem dim…“…ja ti baš puno ne mogu pomoć. Ja te zaposliti ne mogu…ali ti mogu reći da bi ti bilo najbolje da sjedneš na bus i odeš direktno u sjedište firme pitati za posao.“

- „Nisam znao koja ste vi firma al evo sad sam pročitao na kontejneru. 3 molbe sam poslao u vašu firmu“ – reče i spusti pogled u pod svjestan da je došao tamo gdje je poslao 3 molbe a ni na jednu mu nisu odgovorili.

- „Vidi. To ti je tako u mojoj firmi. Oni ti nikad ne odgovaraju na molbe nego te molbe čuvaju pa kad se pojavi potreba za radnicima onda te zovu.“ – istinu mu govorim.

- „Ma.“ – razočarano mahne rukom gledajući kamo će otrest pepeo sa cigare

- „Na pod…na pod otresi“ rečem mu ja demonstrirajući kako se to radi „Jesi li iz Rijeke ili si podstanar?“ nastavim

- „U Rukavcu sam podstanar!“ – vidim opet radi onu grimasu

- „Nemaš nikakav posao?“

- „Ostao sam bez posla prije 4 mjeseca.“

- „Kako plaćaš stanarinu?“

- „Ne plaćam je. Nemam od kud. Imam sreću da je gazda dobar čovjek pa sam mu rekao da nemam al da mu mogu raditi oko kuće što god treba samo da me ne istjera van….i tako odradim mu oko kuće i rekao je da me neće potjerati.“

- „Jebeno…“ rečem ja i zagledam se kroz prozor

- „A je da…“ uzdahne on

- „Što si sve radio na baušteli?“

- „Godinu dana sam radio kao armirač a ovo ostalo kao pomoćni radnik…štemanja…a znate i sami. Sad idem okolo i tražim posao al svi misle da sa neki klošar i nitko neće da priča samnom.“ – i opet napravi onu grimasu…po ko zna koji put već.

- „Hm... da…koliko imaš godina?“

- „21“ – digne se i baci cigaretu van kroz vrata

- „21!?!?!?!?“ – iznenađen ko sam vrag reče ja

- „Da 21.“

- „Čuj me….kažem ti…odi do sjedišta moje firme i idi direktno pitati za posao. Zajebi molbe i sve ostalo. Nemaš što izgubiti.“

- „Znam gdje vam je sjedište firme. Moram sa autobusom tamo. Da je bar bliže.“ – izgovori on to i stisnu usne

- „Nemaš novaca za kartu?“ – upitam ga

- „Molim?“ – neugodno mu bilo

- „Pitam te – nemaš novaca za kartu?“

- „Paa…“ sram prepoznaš…osjetiš ga…ima miris…smrdi…sram je jebena stvar…teško se nositi sa njime…zato je jeben, što se je teško nositi sa njim…“…pa nemam da.“ Jedva on to prevali preko usta. Gledam ga ispred sebe…uzdahnem…

- „Piješ li?“

- „Molim?“

- „Pitam te piješ li?“

- „Moj otac…moj otac je bio teški alkoholičar i maltretirao je i mene i majku…ne pijem…mrzim alkohol!“ – kao da sam ga pogodio pitanjem.

Ne mogu mu pomoć. Ja ga zaposliti ne mogu a i kod nas u firmi…sve je oko nas u kurcu pa do kad ćemo i mi to samo bog zna. Sjedim…gledam ga…posegnem rukom u desni guzni džep…izvadim pare…preberem…pružim mu 50 kuna…

- „Drži…da imaš za kartu.“ – i pružim mu ruku

- Sjedi on…gleda…gleda…al ruku ne pruža.

- „Drži ove pare…to ti je za kartu…odi tamo i pitaj…ne znači da ćeš dobiti posao ali bar odi i probaj…ne odustaj tako lako…drži pare!!!“

- Polako pružajući ruku uzme pare…i spusti pogled u pod…opet ona grimasa…tad mi je sve bilo jasno

- „Ej???“ – malo glasnije viknem samo da ga malo trgnem

- „Recite?“ – upita me on prepun osjećaja srama

- „Jesi gladan?“

- „Molim?“

- „Samo mi odgovori na pitanje….jesi li gladan?“

Mogao bih ja tu vama opisivati tu scenu u 1000 riječi…al to se opisat neda…to je nešto prestrašno. Kad čekaš da čovjek kojem nije uobičajno da govori da je gladan…kad čekaš da to izgovori…

- „Jesam gladan sam.“ – prevali on to preko usta

- „Ok…ajd sad izađi van iz kontejnera odmah!“

- „Molim????“

- „Izađi van iz kontejnera i čekaj me…dolazim za 15 min!“

Izašao sam van….sjeo u auto…a u glavi mi se sve vrti…od politike i lopovluka do onih učmalih guzonja koji pokradoše sve što se pokrast može nebi li u svoje učmale šupke natrpali što više i svojim sinčićima i kćerkicama osigurali budućnost…ponavljam si u glavi – „Milu vam majku jebem…da vam jebem…milu majku!!!!!“. Ulazim u trgovinu… kupujem kruh…mlijeko…paštete…mesni…salame…čokoladu…jabuke…izletim van…bacim to u auto…vozim nazad….“Milu vam majku jebem da vam jebem…pička vam materina ona đubretarska da vam pička materina!!!!!“…parkiravam auto kraj kontejnera…izlazim van

- „Ako si gladan…moraš jesti! Izvoli stari…nije puno…al pojedi!“

- „Puno vam hvala….puno…puno vam hvala!!!“ – zahvaljivao mi je a ja sam psovajuć u sebi išao prema kontejneru da poberem svoje stvari iz njega jer moram ići dalje…moram ići na drugo gradilište. Zaključavam kontejner….okrećem se…a onaj dečko…sjedi na kamenom zidiću….jedno 6-7 metara od mene…i…ma…to se opisat ne može…kida kruh i sa otvorenim dlanom trpa u usta koliko god mu može stati bez da je sa tim komadom kruha i prešao po otvorenoj pašteti. Zastao sam…a to mi se urezalo…ma do kraja jebenog života. Ništa govorio nije…samo je jeo jeo jeo jeo i jeo. Sjedam u auto…palim ga…okrećem se i stajem kraj njega…

- „Ej!“ – zovnem ga

- „Recite!?“ – okrene se dok mu sa brade kapa mlijeko

- „Kako ti je ime?“

- „Zoran….Zoran mi je ime!“

- „Zorane...samo nemoj odustati…nikad ne odustaj Zorane! Živ mi bio!“
Kraj teksta iz 2010 godine.


Dok se svi bore za bolje sutra... mi smo svi jedne obične usrane pičketine koje se bojimo da nešto izgubimo... a ja vas pitam, što da izgubimo kad nikad ništa nismo ni imali. Alal nam pičkasta vera, bolje od ovog nismo ni zaslužili... ili... ili nam svima skupa i nije tako loše, samo što smo šupčad koja se pravi da nam je loše. Pišem što mislim i ako me netko misli osuđivat, vjerujte mi, zaboli me kurac... svakom po volji!

24.06.2013.
Autor: Bloger jebeni Krule

<	lipanj, 2013					>
P	U	S	Č	P	S	N
					1	2
3	4	5	6	7	8	9
10	11	12	13	14	15	16
17	18	19	20	21	22	23
24	25	26	27	28	29	30