Konobarica s tastature
subota, 18.09.2021.
Nataša XXIV
-Koliko?-upitao je Ivan mirno. Ležali smo zagrljeni u mom krevetu, dan nakon što je tamo preko puta ležala Mirela. Otkad smo se vratili u Zagreb, veza nam je postala nekako malo službenija, pa sam ga hrabro dovela doma jednu nedjelju. Starcima se svidio. I ja sam bila kod njegovih, no nisam još mogla procijeniti kako je to prošlo, unatoč njegovoj tvrdnji da su starci oduševljeni. Olakšavajuća je činjenica bila da nam je Eskaem držala ravnotežu tijekom cijelog susreta, pa je sve bilo puno bezbolnije. I ona mi je naknadno rekla da su starci oduševljeni. Al mene je opet pucala paranoja razlike u godinama. Ne znam koliko su mogli biti oduševljeni činjenicom da im sin skoro godinu dana hoda s curom čak osam godina starijom. Kako god...
-Deset dana mi kasni. Ne znam koliko sam trudna.-rekla sam isto tako mirno. Odluku da ću zadržati dijete, donijela sam istog momenta kada je linija na štapiću poplavila. Možda malo sebično razmišljanje, ali drugačije nisam mogla.
-I? Šta kažeš? Mislim, nismo baš nikad o tome pričali. Nije da smo baš to ni planirali.-bio je nekako ravnodušan činilo se.
-Ivane, dovoljno si pametan. Još malo pa ću u tridesete...Ne kažem da mi je zadnji čas, al satić već lagano kuca. A osim toga, nije da si mi baš usputan netko, pa moram puno razmišljat. Skupa smo već skoro godinu dana. Lijepo mi je s tobom. Ova veza je najugodnija u mom životu. I..-okrenula sam se i pogledala ga ravno u oči.-Volim te. Baš te volim.-zastala sam trenutak. On je iskoristio trenutak da me poljubi. Lagano. Nježno. Baš onako kako je trebalo. Kad smo se odvojili nastavila sam, gledajući ga i dalje; -Vjerojatno ti i nije sad bio neki plan imati dijete s 21., čekaju te još dvije godine faksa, i tko zna šta još...ali, ja...ja sam druga priča. Čim je štapić poplavio, znala sam.- tu sam zastala, jer unatoč njegovoj inteligenciji, bojala sam se da me shvati krivo za slijedeću izjavu.
Čula sam da je uzdahnuo. A šta sam mogla očekivati...da će netko poput njega vrisnuti od sreće radi spoznaje da mu je cura trudna.
-Ivane, ja ću zadržati ovo dijete.-rekla sam. Pričekala trenutak. Nije bilo nikakve reakcije.;-I želim da znaš, ma što ti odlučio, kako god želiš dalje vezano uz dijete, složit ću se s tvojom odlukom. Hoću reći da meni odgovaraju sve opcije. Naravno, bila bih najsretnija da ostanemo zajedno kao obitelj. Ali ako ti odlučiš drugačije...poštivat ću tvoju odluku. Možeš biti tata full time, a možeš i preskočiti sve. Kako god želiš.-malo sam brbljala, al bilo me strah. Ivan je bio pametan dečko. Voljeli smo se. No previše je tu toga stajalo između.
Ponekad je ljubav jedino za što se možeš uhvatiti...ponekad ljubav jednostavno nije dovoljna.
-Ja obožavam klince.-rekao je iznenada. Osmjehnula sam se. On je gledao u strop. To još uvijek nije ništa značilo, ali kako god, znala sam da će donijeti dobru odluku; -Samo, malo me iznenadilo, vjeruj. Nisam do sad imao tako nešto ozbiljno ni sa jednom curom. Sa tobom...sve je nekako prirodno. Na početku sam poludio za tobom. Ozbiljno. Baš sam bio lud. Najprije ona tragedija sa Željkom, pa onda kasnije...nisam imao pojma šta trebam radit, pa sam samo čekao...I onda si se konačno nekako odlučila. Super mi je s tobom. Al na bebu, nisam računao, vjeruj. Bar ne još.-
Ako ništa, bar je bio iskren. A to je ustvari ono što sam i očekivala. Da mi bude iskren. Svega sam ja toga bila svjesna. I njegovih godina i njegovog razmišljanja, i nije mi ni nakraj pameti bilo oduzeti mu išta od života koji je vodio.
-Okej, nemam pojma šta bih ti rekao. Iskreno, ne znam. Možemo to malo staviti po strani, dok mi sjedne, dok postanem svjestan što se dogodilo. Jer što god da ti sad kažem osim da nemam pojma šta osjećam i šta bi htio, slagao bih te. A to neću. Hoću kad ti nešto kažem, da to fakat tako i mislim.- okrenuo se prema meni. Oči su mi bile pune suza;
- Heeej, nemoj plakat, šta je sad...nisi valjda očekivala da skačem do neba. Sve mi je to tako nekako.-prekinula sam ga:
-Nisam ja očekivala da skačeš, fakat nisam, al Ivane, tako zrelo razmišljaš i toliko si iskren, i neiskvaren da me pomalo strah.- suze su mi krenule niz lice. Ah predivno, nisam još ni pravo zagazila u trudnoću, a hormoni plešu potresujku ko ludi. Nisam htjela izgubiti ga. Ako je ikako moguće. Baš sam ga zavoljela, ali kada bih morala birati između njega i bebe, ne bih ni sekunde razmišljala.
-Imam puno stariju curu, morao sam se prilagodit.- namignuo mi je. Osmjehnula sam se kroz suze i naslonila na njegova isklesana prsa. Smirena. Sigurna. Ipak, voljela bih da odluči ostati...s nama. Ako ikako bude bilo moguće.
