Konobarica s tastature
subota, 17.04.2021.
Nataša XI
Mama je stajala na sred kuhinje. Podigla je ruke u poziciju kirurga koji čeka da mu sestra u sali natakne sterilne rukavice pred operativni zahvat.Imala je na sebi pregaču na kojoj je pisalo „Najbolja kuharica, ikad“. Pregača je govorila istinu.Iako se od jedne sveučilišne profesorice, docentice, najmanje očekivalo da zna dobro kuhati, mama je odlično kuhala. Oduvijek. Kao da u onim noćima kada je bdjela nad knjigama baveći se znanstvenim istraživanjima nije radila upravo to. Istraživala. Već proučavala raznorazne kuharice, recepte i tehnike kuhanja. Tko će ga znati. No sumnjam da je u ijednoj kuharici opisana tema njene pravne doktorske disertacije. Kuhanje je vjerojatno bio njen ispušni ventil. U kojem smo svi uživali.
-I šta sad? Njega nema doma?.-yep! Unatoč doktorskoj tituli ponekad su joj izlijetala i ovakva pitanja...a meni je bilo dosta. Znam, bio je Božić i trebala bih pokazati malo više tog duha razumijevanja, ljubavi, dobrote, bla, bla, ali jednostavno sam bila na rubu. Srknula sam kavu u koju sam zaboravila dodati šećer. Aaaarghhh! Još i to!!
-Da mama, njega nema doma, a šta sad nemam pojma!-otresla sam se opet i krenula po šećer. Mama je stajala na putu do staklenke sa šećerom i kad sam se htjela provući pokraj nje nije se pomaknula ni milimetar. Šta?? Šta sad??!!
-Nataša.-opet čvrsto „Š“. Pogledala sam ju ravno u oči.
-Molim mama?- malo sam popustila.
-Ne razgovaraj samnom takvim tonom. To kao prvo. Kao drugo zovi tatu i reci mu da Željka nema doma. Ja nemam pojma šta da radimo. Nikad još nije ovako ostao vani cijelu noć. Joj kakav Božić!!-odložila sam šalicu sa gorkom kavom na pult pokraj nabujale purice, prišla sam još pola koraka i zagrlila mamu. U tom trenutku shvatila sam da sam bila sebična trenutak ranije kad sam se onako otresla.
-Bit će sve u redu, mama. Pa uvijek mora biti prvi put. Željko je dečko. To je normalno. Ustvari nije normalno da do sada nije proveo noć van kuće. Molim te nemoj paničariti. Znaš da nisi baš najbolje sa tlakom.-odmaknula sam se i pogledala je u vlažne oči:-Okej?-Kimnula je glavom.
-Dobro. Samo odi po tatu.-
-Dobro.Idem.-
Ne znam šta mi se preokrenulo, ali odjednom nisam osjećala ni nervozu ni iscrpljenost, niti sam bila ljuta na činjenicu da sam se morala dignuti nakon samo tri sata sna na božićno jutro. Sve to zamijenio je novi osjećaj. Strah. U najboljem scenariju, Željko je pijan ostao prespavati kod nekoga, legao u šest ujutro npr. i još spava. To je bio odličan scenarij.I toga sam se morala uhvatiti. Da počnem vrtiti u glavi druge mislim da bi i moj tlak skočio do neba. A to si sada ne mogu priuštiti. I ako se nedajbog nešto dogodilo tata i ja ćemo morati podnijeti veći dio bilo kakvog tereta jer mama to neće biti u stanju, a Aleks ima svoju obitelj. Odlučila sam da Aleks nećemo zvati. Ionako će biti tu za koji sat. Nisam imala pojma od kuda da počnem i dali je uopće vrijeme za dizanje neke uzbune. Max će vjerojatno znati što bi trebalo napraviti. Max je bio moj šogor, Aleksin muž, genijalac. Jedan od onih tipova koje uporno bacaš u zrak i oni se, ali baš uvijek, dočekaju na noge. Kako mi nije palo na pamet njega nazvati!! Da, ako nazovem njega, alarmirat ću i Aleks. Huuuuuh!! Tata je pokušavao pronaći grešku u koracima kod napajanja lampica kojima smo opasali dva mala borića na prilazu kući. Okitili smo ih prije nekoliko dana i do jučer, funkcioniralo je. Jučer je negdje došlo do greške i oni su bili onakvi kao i u ostatku godine. Mračni. I sada je tata pokušavao pronaći kvar. Kako mi se činilo bezuspješno.
-Tata?- zazvala sam ga
-Mhmm?- promromorio je udubljen u promatranje lampica koje je poskidao s borića i položo na pod.
-Odi unutra.-r ekla sam
-Ma bit će da su pregorile...- okrenuo se prema meni;-Struje ima, al one ni da bi. Šteta. I to baš danas, pa da su još bar danas izdržale. Evo sad ću.- opet se okrenuo lampicama.
-Tata! Molim te, trebamo te mama i ja unutra, odmah.-
-Ha? Šta je bilo?- skužio je po tonu moga glasa da nešto ne štima
-Odi.- pokazala sam glavom prema ulaznim vratima. Pomaknuo se i krenuo.
-Šta se odgodilo?upitao je kad mi se približio.
-Željka nema doma, nije uopće došao od jučer, cijelu je noć negdje ostao, i još se nije vratio. Trebam te da se dogovorimo šta ćemo napravit. Zvala sam ga na mobitel.Isključen mu je. Zvala sam i neke njegove prijatelje od kojih imam broj, nitko se od njih ne javlja. Ustvari svima su mobiteli isključeni. Nije mi baš jasno sve to skupa i moram ti priznat da me pomalo strah. Mislim, nije nikada prespavao vani tako. A mislim da bi se javio bilo kako da je odlučio pespavat kod nekog prijatelja ili neke cure..-
-Da.Ako je kod neke cure sigurno bi mu prvo palo na pamet nama se javiti.-namignuo mi je tata. On to sve, ipak nije vidio tako crno.
-Tata...- taj muški code ponekad mi je išao na živce. SVE treba stat ako je u pitanju seks. Pa i moj vlastiti otac misli tako.
