Stihoklepac
 LXXXVII
San je umno stanje
u kojem sam sve manje
jer život me čapija
masu snova odnija.
Po danu sve se štima
kad škripi i kad klima
al noćima mojim
kad ovaca ne brojim
defile dugačak
užeže se nade tračak
da u snu će doći
i plave oči
i plava kosa
i pramen kose
do njihova nosa
i moje čelo na njiova usta
eh,snovi moji tek sanja pusta.
Jer bi po danu
da u vrstu stanu
burek s glave mm im ijo
čak i kad bi sijo.
Muž mi je pelave
prevelike glave
uši mu male širok mu nos
i ono drugo mu na ponos
oči mu smeđe
i na po koplja vjeđe
obrve ko šuma
živci mu kao guma
priča mu dugačka
sve uvati sraćka
pa se moraš štipat
pepelom posipat.
Plave dlake nigdi nima
ni u nosu ni u uhu
kad je lito,ma i zima
neće pobić mojem njuhu
dobro čuje,često i posluša
uvik obid vreli iz teče kuša
nikad wc dasku gore ne ostavi
kad minja bičve u košaru ih stavi
I diš se na njeg ljutit.
Bolje mi je šutit.
Pupak je na pupak,
ostalo nek strši
i baš me boli briga
što krevet se krši.
Zato snovi moji
tek puste sanje
odavno znam
da bilo bi sranje
da bude onako
kako sam snila
jer žensko ko žensko
bi se predomislila
Ovako duram
i sa njim guram
on više ja jače
i evo ga sad će
jedanaest u braku
trinaest skupa.
Svi isti smo u mraku.
E ta nije glupa.
|
