Stihoklepac
 LXVII
Prisilno san sad na djeti,lažen da san tila
plaća već je potrošena iak nije sila
opa minus,ne moš mrdat,dok naknadu daju
stisni zube,čuvaj živce dok gaće landraju.
Lak` za gaće što padaju dok konopa ima
ma me prpa da ću skončat dok još traje zima
misto struka da će konop svršit oko vrata
jerbo buja priko plaće kreditna mi rata.
Ne bi meni bilo mrsko Slavonke ugostit
njima naša lipa spiza bila bi ko postit
pa sa sobon svugdi nose kulenovu seku
kobasica i čvaraka da se s njima peku.
Lipog mrsa mogla bi se i ja tada mašit
ne bi meni djeta bila,ne moš usta zašit
pa bi skupa potapale obalu i plažu
možda malo potopile i one što lažu.
Ajme ljudi sve me muka,doša bi kraj svemu
zamislite da istinu govore na svaku temu
ne more to dobro biti,o čem ću se jadat
okolkole pa sa kraja koga ću podbadat.
Ovako mi puna glava kuknjave i spize
povremeno me uvate spisateljske krize
al ubrzo po drobu se počme neš migoljit
počmen šizit i moran se ovdi raspištoljit.
Manje pišan jer se voda kroz oči izvuče
ovdi pišen,redan rime,jedna drugu vuče
da će blokat stihoklepci nema više straja
doklen god je politike nema nami kraja.
Digod s kraja pa u sridu pogodi se pravo
svima redom,i čitačin,jedno velko Bravo
ajmo ljudi triba lajat,laprdanje svima ide
od sto puta pokušaja dogode se sride.
|
