Bugenvilija
01.01.2011., subota
Jubilarni novogodišnji post
|
A i pišem ga jubilarno od ranog jutra. Dobro, od ranog podneva, da ne pretjerujem baš. Prvo sam ga štela hititi van u 11:11 minuta, tak da imam udarni broj jedinica u zbroju ali nisam se digla na vreme. Onda sam odlučila napisati ga za 1 sat i 11 minuta ali ni to mi nije uspjelo. Onda sam digla ruke od silnih jedinica i otišla sa psom i pemzićima u šetnju. Pod pemziće ubrajam debelog muža i plemenitu mu majku koja je kod nas od izložbe. Tak da je jasno zakaj nije izletil post sa fotkama s izložbe. Nisam stigla na sve strane, morala sam kuhat, peč kolače i ludovati po kući. Dapače, još pečem i ludujem intenzivno ali se toplo nadam da je tom vremenu polako odzvonilo. Još su mi samo one dve fazanke kaj se točaju u rasolu ostale od gadarija spremnih za obžderavanje blagdansko...  Kitili smo bor. Prvi puta nakon sto godina. Ne bi, al veseli djecu... Ona stvar na vrhu bora je ”Pitičica” napravljena specijalno u tu svrhu od Dawe, majstora bastleraja. Molim da posebno obratite pažnju na dva skalara u akvariju koji budno prate radnju...   Baka slaže kuglice na špagice i mudro škilji prek očala. Misli si svoje i ne komentira, što je i bolje... Na prozoru je gomila soka od brusnica jer se Dawa nakon silnih antibiotika za anginu navukal i na neke gljivice koje su mu napale mokračni trakt...kako to već ide sa antibioticima :( Zaprav onak iskreno, ja organski mrzim sve vrste blagdana, praznika i sličnih gluparija. Od tog jedino godišnji odmor ima smisla, sve drugo je samo otimanje nofca iz nofčanika i uludo utrošeno vreme na krivom mjestu. Bolje da sam ludovala po šumama i gorama nego po kuhinjama i trpezama. Bolje i za nofčeke, a bormeć i za moju opću kondiciju koja se svela na debelu naslagu špeksija oko struka, koju ću jako teško istopiti do ljeta ako pod hitno ne preuzmem kormilo ovim suludim blagdanskim jelovnicima.  Ovo je moj izum. Kruh sa buttermilchom i pečenim špekom. Zakon. Recepta nema, sve se dela od oka... Baka je došla opremljena svojom tekicom s receptima i bez imalo okolišanja uvalila me u slatke jade. Receptih ima sjajnih i treba sve to testirati, a to se radi najbolje na vlastitoj koži, i to onoj od želuca. Jadni mi. Od mojih kolača se jedino pekel Lebkuchen, a i taj je recept od moje majke, a ne moj iako sam se drznula izmjeniti par stvari na svoju ruku. I stvarno je ispal ko blogec bistrički, fin i lijep. Dobro, jedna runda mi se malo prepekla, al kaj se može kad se dela po desetak stvari paralelno, pa onda tu i tamo nekaj malo podbaci. Posebno kad se u mini kuhinjici motaju dve prekaljene kuharice. Od kojih je jedna na tuđem terenu i ne baš brza u okretima ( a i ne zna di kaj stoji). Slike se upravo skidaju iz kartice na komp. Valjda će bit što od njih do završetka ovog posta...  Pekli smo Lebkuchen ilitiga medenjake i paprenjake. Ovo su Ninđa Hosen Scheiseri. Mali krezumica je Dawa, glavni pomagač.  Nema smisla nabrajati kaj sam sve kuhala ovih dana, a i prošlo je srećom. Slike su tu pa nek kazuju dio priče umjesto mene. Božić je prošao ovaj puta bez tibetansko-mongolske kombinacije kako je prvobitno bilo planirano, ali možda i bolje. Kaos je bil dovoljno velik i bez njih. U lov po ribosome i slične gadarije nisam išla na Viktualienmarkt po friške ribice i to, jer mi je to izlet od stotinjak kilometara, a takav božić-fann ipak nisam, pa sam se sjurila samo do prvog aziatskog dućkasa u prvo veće mjesto i tamo se opskrbila ribama iz južnokineskog mora nepoznatog imena i izgleda, a koje su već testirane kao vrlo fine i kvalitetne. Tri lake male hobotničice koje su ugledale moju gadnu zmazanu pećnicu iz bliza igrajući se sa krumposima igre ”glumimo hobotnicu pod pekom” i velike repove škampa koje sam uvaljala u fine prezle pomješane sa krupnom solju, naribanom koricom finog domaćeg limuna sviježe ubranog sa stabalca u dnevnoj sobi i peršunovog lista ubranog u krivom plasteniku u dvorišću. Uglavnom prvu rundu ribe i krumposa koji su glumili krivi bakalar smo bacili u smeće skupa sa vatrostalnom zdjelom kojoj je ovo bio posljednji krivi bakalar u životu. Bila je stara ali nije baš sad trebala puknuti. No dobro, ponovili smo sve jer je ostalo još dvije ribe, taman za baku i djecu koja nisu željela sudjelovati u klopanju hobotnice jer one su tako drage i male, da ih oni ne žele jesti. (umalo mi zgadiše obrok i to ne prvi put, a blogami ne ni zadnji)  Pojma nemam što je bilo u međuvremenu ali znam da su se izmjenile neke gajbe pive u špajzi, što će reć da je situacija bila vrlo protočna. Čak sam i par poslova stigla obaviti, snimiti neke koncerte, poslat slike i tako dalje. Vredna sam do bola, sama se sebi divim u treznim trenutcima ovog kaosa. Do proljeća se neću oporaviti tak mi se sad čini. Možda je vreme za neke nove aktivnosti pod hitno da razbiju ovu žderačku monotoniju. Nisam praznovjerna osim po potrebi. Tako da Nova godina, nema majci da ne osvane bez pečene prasetine obavezno s glavom. A dobiti svinjsku glavu u njemačkim dućkasima, mesnicama i sličnom dan ili dva prije Nove je ravno poduhvatu otkrivanja novog kontinenta ili potrazi za zlatom iz susjedovog potoka. Čudim se da sam se ipak dokopala svoje tj svinjske glave. Dava je izjavil kad je skužil da ta glavuša ima na sebi velike skoro crne svinjske zube, da mu je to skroz omrznulo hranu. Kiki je bila oduševljena. Vidite kak je to sve relativno.  Slike su se upravo skinule. Ovim tempom bi mi se lako moglo desiti da post ne bude gotov ni na ovaj datum, kak smo brzi... Jučer je bil razmaženi doktorov sin kod nas na igranju. Mislila sam da ću ih svu trojicu predat prvom cirkusu i duboko sam žalila što kod nas nema Cigana da im dam svu trojicu na preodgoj. Katastrofa. Sreća je samo u tome što su oni danas tamo na igranju pa sad mogu u miru pisati post, cuclati moje omiljeno pifce i uživati u posvemašnjoj idiličnoj tišini i miru. Ah kako je divno kad je tiho i niko se ne svadi, ćuška brata, vuće ga za kosu, huška Kiki da laje, navlači se po kući ko sto gadnih gladnih buha, samo u potrazi za nekom sumnjivom zabavom koja nije jasna, a ni prikladna već preumornim roditeljima. Jedva čekam da počne škola i da se sve svede na učim, radim, čitam, pišem i dižem se rano. Dobro, dižu se i sad rano, čak prerano za moj ukus. Srećom je baka tu pa im da jesti u pol 8 kad su dječaci već na nogama. Al blogami lete oni u 19 i 15 u krpe, nedam se maltretirati baš cijeli dan. Jučer su prvi puta smjeli dočekati Novu godinu. Bila je to hrabra odluka dragog oca nejake dječice, hrabra ali ne baš i pametna jer su nam krv na slamku popili sa pitanjem kad će više taj Silvester i di je do sad. Onda je bedasta majka izvukla prskalice i definitivno uprskala stvar do balčaka. Davali smo im ih na kapaljnku. Svaki puni sad dva komada, a na pola sata jednu svakom. Prizemlje je, ne moram vam ni reć, bilo obavijeno plavičastim dimom, kojem bi pozavidio i Barutanski jarak. Ko izmisli te prskalice, sunce li mu žarko...  No dobro, slike su se skinule, pregledane su, obrisan višak, ostale prebačene na vanjski disk i sad krećem na obradu tj smanjivanje i to... Stižu brzim u deset, garant... U međuvremenu sam napravila krive puslice od ostanjka nekih bjelanjaka... Slika nema, ni recepta, samo da vam kažem odmah. A fine su bile i nepečene. Olizala sam zdjelu pa znam...  Ovo je bio dan kad se baka sanjkala. Idealno vrijeme, sunce i to zubato, friško napadali snjeg i minus 8. Debelo ubundani sanjkali smo se jedno dve čuke dok mi nije nos skoro otpal od zime. Tada je kuhano vince spasilo situaciju...  Gerijatrija na sanjkanju...Baka upravo sletila niz strašnu strminu, objašnjava svom sinu kako je to bilo skroz cool... i kak se zadnji put sanjkama spustila 1865 ili neke slične godine kad je u rodnom joj gradiću zapao snjeg do krova... I tak vam je to bilo...više ili manje tim redosljedom... slike sa vatrometa nisu zabilježene jer je blago snježilo, a meni se nije močila kamera. zamislite si stoga sami slijedeću scenu... Klinci premoreni od isčekivanja famoznog nepoznatog Silvestra skakuću u ponoć tj nešto ranije pred kućom sa ocem koji montira flaše u duboki snjeg nasipa koji je okružio ulicu u svim pravcima...trgaju se ko će prvi zapaliti raketu, tata koji im psuje sve po spisku da se maknu dalje jer je to opasno. Baka se mudro drži po strani jer je teren više nego klizak i opasan po staračke kosti. Uvalila sam joj da pazi na boce sa šampanjcem i kutiju sa čašama, dok sam pokušala uloviti tu situaciju kamernom. Nakon prvih par okidanja sam shvatila da je to jalov posel, odfurala ju na suho i toplo i prihvatila se gledanja u zrak odkud su prštale u maglovitu noć rakete sa svih strana. naše su bile visoke i lijepe ali ih je djelomično ukokala ta magla koja je pri tom padala kao sitan snjeg. Generalno sranje jer je tlak gurao sav ispaljeni barut prema zemlji da smo se gušili kaj štakori. To bi otprilike bil kratki izvještaj zadnjih ne znam ni ja koliko dana. U žderačini vreme brzo prođe... Vama samo želim puno sreće, ostalo bu došlo samo po sebi. Idem sad spiti još jednu flašicu da oplahnem grlo od ovak napornog posla. I da, fulala sam čak i vlak u 22 sata ali u 23 je garantno moje vreme... Stvarno to pisanje postova oduzme čovjeku tj ženi cijeli dan... |