Draghi Nashi,
Dok se Vin odmarate sad kad su svi boguhvala išlića, na ovi grad navala fureštih ne slabi. Svugdi ih je, di god se okrenemo. Prohodu kun Nas u autobusima, u grupama, sami, u dvoje. Japanci, Amerikanci, puno Španjolaca, mladi neodređenih narodnosti s ogromnim ruksacima. Nerviraju Nas. Je li mogu lipo stat doma i samo poslat solde? Oli in ni dosta što Nas zafrikaju liti po Staren Kraju? S druge strane kujemo pakleni plan da nagradimo apartmane i ode i masno ih iznajmljujemo. Kad Nan već ti biznis gre, zašto ga ne proširit, je li?
Ali, nismo o oven hotili govorit. Nego o 3 izložbe u 1 subotu.
Prvo smo išli na Nacistički teror nad homoseksualcima od 1933. – 1945. (klik). Izložba je tak-tak, nemaštovita, mogli su tako isprintat uvećane stranice kataloga i dobili bi tu izložbu. Koncept “knjiga na zidu”. S puno teksta. Ko će to čitat? Min jesmo malo, ali stvarno Nan se ni dalo. Vazeli smo katalog, a ima i na internetu. Ali, ode bi se vratili na furešte. Min uvik malo pogledamo knjigu dojmova, uvik Nan je to zanimljivo. A u oven slučaju su se zadnje upisale nike mlade Španjolke i rekle da su prošli pola Europe da bi došli u Zagreb i da im se izložba stvarno čini zanimljiva, ali da zašto ništa ne piše na engleski.
Fakat, promislili smo, zašto? Još je to izložba koja je došla izvanka, a grad je pun fureštih, zašto se niko ni sjeti štogo i prevest na engleski, baren?
Onda smo išli u Klovićeve dvore na Stećke (klik) i Ota Reisingera (klik). Usput se tiskali s fureštima dok smo se penjali Radićevom. Što u oven Zagrebu sezona traje cilo godišće?
Reisinger je fora. Izložba je simpa, vesela, s rekvizitima razmještenim po podu vezano uz temu u toj prostoriji. I posjetitelji se smiju. Grohotom! Posebno Nan se svidi autorov crtež na samem zidu jer je nešto izravno i jako, jako osobno.
Idemo dalje. Stećci. OK, super zanimljiva tema, naučili smo svašta: i da stećaka ima i na Pelješcu (!), i tipove stećaka, i da stećke digo zovu kameni svatovi, a digo grčka groblja, a da se klesari stećaka zovu kovači. To Nan se isto svidilo. Jer je Naš Dida u Hercegovini bi zidar, a cilu familiju zovu Kovači, premda se ne zna da je kogo bi kovač. Znači, možda su se uvik bavili kamenom, i u svoje vrime klesali stećke i od tuda kovači. Naučili smo i da je Tošo Dabac slikava stećke, a vidili i što su pokojnici nosili na sebi ispod stećaka. Ono što Nan se ni svidili je preteatralni postav. Stećci su u tami, često samo djelomično osvjetljeni tako da se ni ne mogu cili vidit. Ne bi da je izložba o blagu crkvenih riznica pa da je tako tamno. Samo je falilo da su sve umotali u modri pliš. Da je bilo puno, puno previše teksta ne treba ni spominjat, ali kako su autori mislili da će se ti tekst na tamnoj podlozi i u takven mraku čitat?
Druga stvar: na kraju izložbe je veliki tekst o temu kako su stećci super i savršeni, ali izloženi stradanju što od atmosferilija što od čovika. A trebalo bi ih zaštit, ali niko ništa ne zna o njima, sve je manje stručnjaka koji se stećcima bave, a vani se o njima uopće ne zna. Kad bi ih bar, nastavljaju autori, zaštiti UNESCO.
Ali dragi autori. Što Vin ne vidite furešte kad grete na posal ili kad izađete na kafu? Možda van koji i zaluta u muzej. I što onda niste bar mogli štogo napisat na engleski? Koju legendu ili skratit one ogromatske tekstove na zidovima i ispod napisat tri reda na engleski? Ili, potrudit se da Van profunkcioniraju i internetske stranice na engleski (mi smo klikali na englesku zastavicu na stranicama Klovićevih dvora, ali ništa se ni otvorilo klik)? (Ovo ne mislimo da je engleski bogomdan jezik, nego samo da je on danas lingua franca.) I onda bi se svijest o stećcima možda bar malo proširila i vanka? Je li vam to palo na pamet?
To smo rekli što smo mislili, ali hoćemo završit na lipši način. Kako bi bilo da govorimo o stećcima, bez Maka Dizdara.
Ruke
Kroz kamen živi nosih ruke dvije
kao dva kamena
ad ruke ove trudne žive
U srcu tog kamena
Vashi
