Dragi Naši,
Znate da nas život nosi na razne egzotične i manje egzotične destinacije, a o tim putovanjima uredno obavještavamo i svoje drage čitatelje.
A budući da nas život često odnosi u jedan egzotični, premda ne i daleki, kutak red je da i njega obložimo (o+blog). To je Zagrebački velesajam. Maksimalno zaboravljen i zanemaren od strane posjetitelja, on je zapravo prava oaza mira, tišine i prekrasnoće.
Niko tamo više ne dolazi, šteta. Nije toliko pusto, ima ljudi koji tamo rade, neki su uredi, neke serije se snimaju. Evo sad je i izložba o Da Vincijevim izumima tako da smo naletili i na neke turiste oko paviljona 20. Ali zapravo nema nikoga.
Da, možda sve skupa izgleda malo zapušteno i oronulo pogotovo kad se usporedi s danima slave kad je tamo sve bilo novo i kad je tisuće ljudi dolazilo na sajmove i kad je sve mirisalo od pogača i ćevapa i šećerne vune. Ali, neko kaže zapušteno, mi kažemo romantično. Čemu su se drugo i divili romantičari nego ruševinama prošlih vremena koje pomalo nadvladava priroda.
Dokaz: Caspar David Friedrich, Ruševine opatije Eldene
Zato se čudimo da između paviljona nema više trkača, šetača pasa i onih koji vole duge šetnje u sumrak. Posebno sad u proljeće kad sve miriše i cvate i kad tu i tamo protrči neki ogromni zec (da, njima je tamo super jer ih niko ne smeta, a ispaše je u izobilju).
Evo, pogledajte ove slike. Da ne znate, rekli biste da ste u najljepšem perivoju u centru grada.
Ovo bilo na zadnjoj slici je jasmin. Nama se čini da miriše i kroz sliku.
Sve ovo gore je slikano u zadnjih misec dana, ali imamo i jednu jesensku. Ni njoj ne manjka boja:
Evo malo i romantično-postapokalitpičnog mira i tišine:
Dojam Pobješnjelog Maksa upotpunjen je bukom kartinga. Kako prikladno.
Skulpture na Velesajmu su Ležeći akt Vojina Bakića; Podmornica Petra Dokića; Sjedeća figura Nade Ivančević; Veliki plameni cvijet, Stup proizvodnje i Totem Mile Kumbatović; Ležeći torzo Stipe Sikirice te Greben Šime Vulasa. Ali nije nam se dalo točno istraživat koja je koja od ovih koje smo slikali.
Ovaj paviljon iza je paviljon Mašinogradnje, arhitekt je Božidar Rašica i remek djelo je naše moderne arhitekture i zaštićeno kulturno dobro. Sad je njegov sjaj potamnio, ali vjerujemo da je to privremeno. Više o paviljonu možete doznati u Orisu (tu smo i uzeli donju sliku)
Najdraži nam je Talijanski paviljon Giuseppea Sambita. Totalno je James Bondovski, šteta što tamo nisu neki super partiji i festivali.
Lipše slike i staru slavu naći ćete na blogu Zagreb, javni prostor di smo i uzeli donju sliku.
Romantičari su volili i sve strašno i horrorito. Evo najčudnije jele na svitu koja je ispala ravno iz crtića Tima Burtona. Probat ćemo je i malo bolje slikat, ali zasad ovako kako je:
Još malo romantike i prošlih vremena. Govornica! I to plava. Nema telefona u njoj, ali da je negdi u gradu svi bi ulazili u nju i slikavali se unutra.
Još malo romantike ruševina i zapuštenosti. Iza je krov Kineskog paviljona, još jednog zaštićenog kulturnog dobra koji se još i kako tako drži.
U njemu je sad izložba o spravama Da Vincija koja nam je tak-tak. Fora je što su te drvene sprave koje se mogu okretati i micati. A najbolji nam je Leonardov projekt za neko čudno ronilačko odijelo. Želimo ove postole i rukavice!
Dakle, mir, tišina, cviće, romantika i malo renesanse. “I cvrkuću ptice.“ reka je Krleža u jednoj pjesmi.
Stojte dobro,
Vaši
P.S. “Zašto piturajete žuti paviljon u sivo? Nije da Velesajmu manjka sivila”, pitali smo piture. “Ovo je za jedan ratni film”, rekli su, “Kad završi snimanje vratit ćemo žutu boju.”
