|
Mene nešto zanima… koji su to ljudi i gdje su rasli.. ko ih je odgajao takve… Ajde nek se javi neka majka i kaže… ja sam ta, jesam… rekla sam mu: Sine… kradi, varaj, lažno obećaj, a onda pogazi sve što si rekao.. i sruši im sva očekivanja i onu trunku nade…i svakako se dočepaj vlasti da budeš moćan, da ti niko ne može ništa, izigraj zakon, promijeni ga ako treba, zaobiđi ga…jer ti si iznad zakona, ono što vrijedi za sve druge, za tebe ne vrijedi… dogovaraj se mimo pravila…. budi ohol, častohlepan…a kad ti neko uputi prijekor, kad te neko javno prozove… pravi se blesav, ljuti se na njih, okreći i izvrći njihove riječi, tuži ih… a kad dogovaraš poslove… ne brini kako će biti onima oko tebe, pobrini se za sebe i za svoje…niko ti neće ništa dokle si god okružen istima…kradi, ali malo daj i njima istima kao i ti..svojima...pa ćeš imati još više… i mirno spavaj…nemoj da te peče savjest…sve je to ljudski…jer ti si poseban, ti si moj i ja sam jako ponosna na tebe… |
|
Dugo vremena sam si utvarala da ja nemam opsesiju cipelama.. Zar ja? Ma neee…ja definitivno nisam od tihJ)) da, dobro, kupim ih, imam ih dosta, ali su to uvijek neke cipele, razumne cijene..i kupljene iz razumnih razloga…jer se mijenjaju potrebe, godišnja doba…i cijena je pristupačna, pa je sniženje, pa treba uz ovu kombinaciju, pa za onu priliku…izgovori, izgovori… ali krajem ove zime shvatih, teška srca, da ipak ima nešto u tome… i da ipak imam opsesiju, njima, cipelama, eto…mea culpa.. I možda i nije toliko stvar u količini, i uz one ajmo reći normalne, uvijek imam poneki par posebnih, otkačenih, drugačijih…. već u izboru boje, stila, nečeg….moraju biti posebne… i sve bez pete, a malo drugačije…moraju imati šarma… Naime, krajem ove zime kupila sam martensice.. ne obične, već one upadljive…ni manje ni više nego crvene, pa još lakirane…i primijetila da ljudi gledaju u njih, onako tobož neprimjetno, ovlaš…ali ih zapaze…a kupila sam ih u dahu… i da, sviđaju mi se…baš mi se sviđaju… i jedva samu sebe spriječila da ne kupim još i one bijele sa crnom cvjetnom čipkom.. A onda sam se sjetila da mi to nisu prve takve crvene lakirane.. imala sam već jedne slične takve…i opet izazivala poglede.. čak i komentare.. pa sam se sjetila da imam i te neke crne ful lakirane paciottice… a špic im je ko u vilenjačkih, …dug, dug.. a tada sam si priznala da imam već jedne takve, slične, pomalo vještičje, čizmice na vezanje… i da sam zaista čeznula za njima i napokon ih kupila… ali i da sam zbog njih potegnula 300 km dug put.. jer tamo gdje sam ja stanovala tada, nije bilo takvih, crnih… Onda sam prekopala ormar i našla najdraže ljetne čizme, rukom šivane, rukom rađene, meke, posebne, sa detaljima od kože pitona, rad moje prijateljice umjetnice… Pa sam se prisjetila da sam u mladim i ludim danima našla, trebam li reći zaista lijepe, proljetne, gotovo dječje drap cipelice…i odmah kupila dva para, jer sam znala da sam već zaljubljena u njih.. i da ću teško podnijeti rastanak.. i ovako osigurala da se ljubav ponovi i iduće proljeće i kasno ljeto…. Onda sam isto pokušala..da imam dva para istih, sa još jednima… koje kao da su izašle iz sherwoodske šume, ali više ih nije bilo, ne u toj boji…ali sam providnošću svemira i čistom igrom slučaja par godina nakon, dobila iste takve željene, od prijateljice koja ih je kupila ali ih je nosila samo dva tri puta…u željenoj boji, željenog broja i šta reći već da sreći ponovnog posjedovanja istih nije bilo kraja… Krajem osnovne sam iz Londona dobila uistinu čudne,niske.. od širokog rebrastog svijetlosmeđeg samta , sa sjajnom kaiš kopčom, i ponosno ih nosila, u inat svim zavidnicama iz škole…. A onda sam se prisjetila jako ranog djetinjstva i svojih Opatija dječjih lakastih crno- bijelih cipelica..i scene koje se sjećam, živo, živo.. a imala sam tada jedva tri godine.. ja gledam u te svoje crno bijele cipele i mislim… oooo kako su krasne… Dakle sve je ipak počelo u djetinjstvu….. i ja tu zaista ne mogu ništa, a da se dodatno ne istraumatiziram… p.s. za neupućene: Imelda Markos je bila žena svrgnutog predsjednika Filipina, Ferdinanda Marcosa, svjetski je poznata i po ogromnoj kolekciji od preko 1000 cipela. |
|
Slučaj prvi…posao… frajer mlad i sve nešto našpanan, 100 na sat, pa sam mislila da je kak bi se reklo živa volja od toga da uspije, stvori karijeru, ambiciozan, šta li…međutim skinut je sa nekih projekata, a onda se pokazalo njegovo pravo lice..a to je lice manipulativne i maliciozne guzice…jer dok je sve bilo ok..on spreman na suradnju, brižan, ljubazan, pa zove, pa se interesira, pa sve nešto provjerava, pa se nervira…ali, ali medalja ima dva lica, a ovo njegovo drugo je lice podmukle lasice…uhhh…na sasvim perfidan način uspijeva sve minirati, jer isforsira greške.. a greške rješava sa …- joj i upsss i nisam htjeo…ali on je pri tome u sjeni…dok se ja i drugi znojimo, jer se nas vidi, nas se čuje, mi smo oni koji su izloženi… i tako on nastavlja, i pri tome ne bira….pa kad se mijenja plan ili kad se mijenja raspored…sasvim razvidno navija da se mi kojima nešto ne paše… pobunimo…i to suptilnom, lažnom, zabrinutošću i riječima… - jel da da vam ovako ne odgovara, jel da su zeznuli kaj vas nisu na vrijeme obavijestili… i sve čeka da mi popušimo provokaciju i napravimo..ne znam, frku… i pokušava on, pokušava, a kad nađe neki propust, onda u stilu nevinašca sa vražjim osmijehom na usnama zove sve redom, radi paniku i uzbunu, tako da više niko ne zna od koga je potekla informacija o promjeni, da li je ta promjena uistinu promjena ili je sve krivo shvaćeno pa interpretirano i na kraju krivo napravljeno… i šta sad? slučaj drugi…osobno… frajer u već odrasloj dobi, srednjih godina, sav neki usporen, treba mu poticaj u nekom svom sporom filmu, nesređene svakodnevice ali kao trudi se, pokušava, sad će on, samo što nije, sav je u procesu nečeg, a taj proces traje… traje… traje… uglavnom čovjek koji ne drži do riječi…a takav je čovjek - iritantan seronja… jer se meni ne mora dati obećanje…ne mora se raditi obred zaklinjanja krvlju, klečati pred zastavom, oltarom ili šta ja znam…jer to ni ja ne radim, a još manje očekujem od drugih da to isto rade…dovoljno je nešto reći da će biti napravljeno, obavljeno…a ukoliko i ako je nešto od toga zapelo, dovoljno je objašnjenje, mala riječ oprosti… zapelo je… nisam stigao… nisam mogao…dakle, na vrijeme me obavijesti…ali ne…neke spodobe to ne naprave…već u nemuštom objašnjavaju fino lopticu krivnje prebace na tebe, pa se onda još i pravdaju sa riječima…-pa nisam ništa obećao…na što ja naravno ispalim na živce, pa moram premotavatri traku i objašnjavati…da je bilo rečeno to i to..da je sam predložio i inzistirao da će nešto napraviti, doći, obaviti…i kad se to dogodi jednom…dobro..progutaš…pa drugi put, ajde izvuče se na foru..nečeg…više sile, najezde skakavaca, sjekira sa neba…ali kada to počne učestalo i postane gotovo pravilo…e onda sam ljuta… zaista ljuta… i šta sad? |
|
treba vas uhvatiti u stisak stisak nalik škripu ili nečem sličnom da pustite taj glas želje, bijesa procijeđen u falsetu |
|
I možemo mi biti sve U ustima tih bezmudih jadnika Koji bi nam predbacivali Želju, strast i nešto treće Zvat će nas imenima Koje pristojni spominju samo u psovkama I to će im goditi Jer tako će se prati Pred svijetom, pred prijateljima, pred sobom prostotama Ali ne mogu oprati sebe jer znaju da su krivci A mi nismo svetice Samo ovaj puta Jer smo svetost ostavili tamo negdje kod oltara Požudno gledajući u njihove nabrekle prepone koje ostaju kao i svetost samo obećanje |
|
Fino ću se obući...na pet rata bez kamata. Pokupovala sam sve „must“ fency stvarčice. Bit ću krasna, zanosna, zavodljiva... obući ponovno aktualne balerinke, mrežaste čarapice i hlače sa vezicama... neka mi se štras na premaloj majici presijava izazovnim slovima , svjetleći svakom muškarcu u oči ljubičastim odsjajem..bitch.. Da naravno, neću zaboraviti ni Kikija...mog najnovijeg ljubimca, od 2 kg žive vage,ukrašenog swarovsky ogrlicom, kojem nemilice maloumno tepam, blesavim glasom, hihotavim ponosom sretne vlasnice. Na kosu umjesto rajfa stavit ću nove cvoke...koje imaju ogromna CC slova. Glos na usnama i preduge trepavice, za koje nikad ne znam jesam li rođena s tim ili je to maybelin.. I da, pod ruku ću primiti svog dragog dječaka , kojem bih mogla u nekom ludilu možda biti mama, ali ovako je samo moj privatni stilista... I tako uparađena, napokon mogu na kavu... |
|
Dakle grozna sam i to već svi znaju…heh.. kad je neka muzika koja mi je ono… ohhhh i ahhh doživljaj… ja zašutim… nemrem pričati, nemrem sudjelovati, ... isključim se i slušam ušima, disanjem, tijelom, porama…upijam.. obavija me… a onda se na kraju vratim…pa opet sudjelujem… i koliko god puta nešto čula, a čujem nebrojeno puta, ponekad i za redom… svejedno me svaki put obeznani.. svejedno me svaki puta obuzme… i zato te neke pjesme, a ima ih…o ima ih, definitivno nisu za mene..ni kad vozim..ni kad sam u društvu… jer jednostavno ne mogu ništa… stoga oćete li da budem prisutna, društvena, komunikativna… svirajte mi nešto neutralno… |
|
(On je „otac“ sinkroniciteta…radi se o vezama među pojavama u materijalnom univerzumu i ljudskim doživljajima- pojave koje idu «jedna uz drugu» da bi se nekim čudom na kraju ne slučajnim susrele, riješile..i da bi jedna vodila upravo toj drugoj…uostalom googlajte..) Zove mene u petak opet glas iz ZaBe… da jel ja imam devizni račun kod njih.. jer su provjerom skužili da je pokušan -skimming- moje kartice i još kartica drugih korisnika… E sad..ja fino kažem da sam raskinula ugovor i da je kartica prerezana u njihovoj poslovnici…bla bla I glas veli..o onda dobro, vi ste već to sredili… I sjetim se ja doživljaja…sa autobusnog… pošto sam tih dana intenzivno pohodila sve raspoložive mi bankomate… U svoj toj mojoj provjeri zaista je bila jedna malo čudna situacija, ali naravno ne shvatiš poantu jer nedovoljno obraćaš pažnju… ali poslije se tako neke stvari zbroje u 2+2… Well…stoji dvoje troje u redu pred bankomatom i ja prilazim… i tamo, neki muškarac... sve nešto bi stao u red, pa ne bi stao.. i…stanem ja…a on, sve se nešto sa strane naškicava…pa vrpolji, pa propinje i onak si mislim…gle čudaka…pa nije valjda neki pljačkaš… no nekom procjenom njega ne čini mi se takav, iako da mi ga pokažu prstom ja opće ne bi bila sigurna da je to ta osoba… dakle neupadljiv i izgledom i oblekom a i jednostavno je previše ljudi, prevelika gužva… no kako za mene nije bilo ničeg poticajnog na bankomatovu papiriću odoh ja dalje… i okrenem se iza sebe..a taj isti tip..napokon sam… osvrće se oko sebe i nešto petlja, ali doslovce petlja oko tog bankomata… ali ja sam odjurila svojim poslom… ali i pomislila- gle čudaka.. i tako, tek me ovaj poziv podsjetio na taj doživljaj pa si sve nešto dumam.. gle kak se sve na kraju ipak posložilo, možda za mene ipak na najbolji način… usprkos nerviranju, komplikacijama, nervoziranju… mora da me svemir voli… |