Slučaj prvi…posao…
frajer mlad i sve nešto našpanan, 100 na sat, pa sam mislila da je kak bi se reklo živa volja od toga da uspije, stvori karijeru, ambiciozan, šta li…međutim skinut je sa nekih projekata, a onda se pokazalo njegovo pravo lice..a to je lice manipulativne i maliciozne guzice…jer dok je sve bilo ok..on spreman na suradnju, brižan, ljubazan, pa zove, pa se interesira, pa sve nešto provjerava, pa se nervira…ali, ali medalja ima dva lica, a ovo njegovo drugo je lice podmukle lasice…uhhh…na sasvim perfidan način uspijeva sve minirati, jer isforsira greške..
a greške rješava sa …- joj i upsss i nisam htjeo…ali on je pri tome u sjeni…dok se ja i drugi znojimo, jer se nas vidi, nas se čuje, mi smo oni koji su izloženi…
i tako on nastavlja, i pri tome ne bira….pa kad se mijenja plan ili kad se mijenja raspored…sasvim razvidno navija da se mi kojima nešto ne paše…
pobunimo…i to suptilnom, lažnom, zabrinutošću i riječima…
- jel da da vam ovako ne odgovara, jel da su zeznuli kaj vas nisu na vrijeme obavijestili…
i sve čeka da mi popušimo provokaciju i napravimo..ne znam, frku…
i pokušava on, pokušava, a kad nađe neki propust, onda u stilu nevinašca sa vražjim osmijehom na usnama zove sve redom, radi paniku i uzbunu, tako da više niko ne zna od koga je potekla informacija o promjeni, da li je ta promjena uistinu promjena ili je sve krivo shvaćeno pa interpretirano i na kraju krivo napravljeno…
i šta sad?
slučaj drugi…osobno…
frajer u već odrasloj dobi, srednjih godina, sav neki usporen, treba mu poticaj u nekom svom sporom filmu, nesređene svakodnevice ali kao trudi se, pokušava, sad će on, samo što nije, sav je u procesu nečeg, a taj proces traje… traje… traje…
uglavnom čovjek koji ne drži do riječi…a takav je čovjek - iritantan seronja…
jer se meni ne mora dati obećanje…ne mora se raditi obred zaklinjanja krvlju, klečati pred zastavom, oltarom ili šta ja znam…jer to ni ja ne radim, a još manje očekujem od drugih da to isto rade…dovoljno je nešto reći da će biti napravljeno, obavljeno…a ukoliko i ako je nešto od toga zapelo, dovoljno je objašnjenje, mala riječ oprosti… zapelo je… nisam stigao… nisam mogao…dakle, na vrijeme me obavijesti…ali ne…neke spodobe to ne naprave…već u nemuštom objašnjavaju fino lopticu krivnje prebace na tebe, pa se onda još i pravdaju sa riječima…-pa nisam ništa obećao…na što ja naravno ispalim na živce, pa moram premotavatri traku i objašnjavati…da je bilo rečeno to i to..da je sam predložio i inzistirao da će nešto napraviti, doći, obaviti…i kad se to dogodi jednom…dobro..progutaš…pa drugi put, ajde izvuče se na foru..nečeg…više sile, najezde skakavaca, sjekira sa neba…ali kada to počne učestalo i postane gotovo pravilo…e onda sam ljuta… zaista ljuta…
i šta sad?
Post je objavljen 20.04.2009. u 11:53 sati.