|
O da, zakačimo se tako svi jednom..za nekoga… posebnoga, važnoga, nama bitnoga.. pa ga gledamo kroz prizmu ljubavi, pa ga gledamo kroz ružičaste naočale..a sve to nema nikakve veze sa realnošću…jer je slika kriva, obojana, zakrivljena, nejasna… pa se razljutimo, pa opravdavamo, pa se razočaramo, pa nađemo uvijek neki- ali.. pa smo plemeniti, pa razumijemo, a sve na štetu sebe… a onda spašavamo, kroz optužbe.. spašavamo kroz suze..sebe..njega..sebe uz njega… spašavamo svoju sliku, svoju iluziju… spašavamo sebe od njega..a sve je pomaknuto… i naravno to nije to..ali nedostaje, sve to vrijeme nedostaje,nešto bitno…možda njegova stvarna želja da bude spašen?! I svi ostali nemaju šansu, jer smo zarobljeni i zakačeni u prošlosti, koju bi rado pretvorili u sadašnjost, pa budućnost… I označeni smo..i zakačeni…valjda zauvijek.. |