|
Well...postoji li život poslije smrti...ma nije tako drastično, al eto...postoji li oporavak poslije saznanja da nisi voljen..ili bolje reći ne onoliko koliko tebi treba??? dakle primam prijedloge, iskustva... trenutno tuga vlada, samosažaljenje... i jel normalno da kad zamijetiš pukotinu, ona se odjednom razjapi kao ogromna provalija...a ti se neko vrijeme praviš pametan i mudro šutiš i nikom ništa (od frendova) ne zboriš, jer eto..nije tako.. čuvaš svoj ili čiji? ugled, integritet, ponos??šta li? Pa se pitaš, ma ne , ne pitaš se već se praviš blesav( da ne ideš u vojsku) i misliš ah, samo mi se čini.. i Onda pitaš "osobu" jel to tako kako mi se čini?, a ta osoba te uvjerava da pretjeruješ..pa umiren smatraš da je možda i u pravu..i pokriješ se dekicom sljepila i gluposti i ide vrijeme..skok na skok-vrag i postolar... Kad ono evo već lijepih godinica zajedno provedenih??? i dum tras nema kraja.. Jer se sve svodi uvijek na isti problem, svađe, mirenje, pa red ružica (metafizičkih) pa zatim opet, kao recept za slojeviti kolač Pa jednom ode sve k vragu, jer se napokon upitaš /O vilo Otkrovenja!- dakle upitaš se -tko je tu lud? tko slijep, a tko blesav. I onda spustiš ticala, pa patiš, preispituješ se, kljucaš po jednom te istom...i kad ono ne samo ponekad već svaki put nađeš zrno istine...ha ha ..pa sebe okrivljuješ, pa sebe preispituješ I misliš da ti je lakše, ali nije, ne želiš biti u pravu...ovaj put ne... pa pitaš okolo, a kad ono tamo sve su veze u klincu, manje više, pa si misliš ..ma neee, to je stvar viđenja... i odjednom si u društvu ( o čemu ste inaće pričali) gomile nezadovoljnika, koji znaju da to i to ne valja, da se jedino tako može?!da je eto bolje tako, da su tu obaveze, krediti, otplate, gradilišta, pa djeca, rodbina, zaposlenja, nezaposlenosti, buduća zaposlenja, eventualne nezaposlenosti i godine, navika, ma ipak vas veže nešto...pa vi ste civilizirani, nema alkosa, nema obiteljskih festivala, nema ženske kuće,pa čak ni javne kuće haha, pa ni osobe u tajnosti koja unosi nemir u idilu,nema vatrogasnih zabava sa policijom, nema čak ni razbijanja svadbenih servisa, jer ste oduvijek bili prijatelji i dobro ste se razumjeli....bla, bla... beskonačan red stvari koji su samo dobar izgovor, da se stvarno ne poduzme ništa ali i da se i dalje ima alibi za bezbrojne migrene, svađe, prepucavanja i da skoro zaboravih najvažnije - žaljenje uz kavicu i tračanje bračnih partnera prijateljicama i svima koji žele slušati... I tada se kao nadaš, ma no way nisam ja dio tog kluba...pa ja nisam od onih kojima će život prolaziti u takvim pričama...ma ja nikad nisam bila konformista, pa ja sam osoba od akcije...ja sam -hoću sve odmah, smjesta, sada ... ili sam to bila pa je to prošlo svršeno vrijeme... Pitanje za kviz: da li se to i drugima događa? |