My selfdestruction time
Ovo je postalo toliko monotono, toliko jednoliko. Više ništa nije kao prije, i kada je bilo najgore, bilo je bolje. U glavi, ovo je sve postalo previše.
S jedne strane su ljudi koji vas osuđuju jer se ne možete iskreno smijati i veseliti, s druge strane su ljudi koji se neprestano trude pomoći vam i još je teže gledati njih kako se trude i vole vas, a ne mogu vam pomoći. Znam, ni ja se ne bi pomirio s time, ali volio bih da vi možete. S svih strana dolaze kritike i sažaljavanja. A ne želim ni jedno ni drugo. Želim samo da me prestanu provocirati s kritikama oko mojeg mentalnog i emotivnog stanja. Ok. Ako me zovete pozerom, ako smatrate da sam loša osoba zato jer nisam sretan, pa uredu je. Ja se ionako ne gledam kao neku osobu koja vrijedi, ako u 21 godini života nisam uspio biti vrjedan ičega, neću ni biti.
Nije da me to deprimira, pomirio sam se s time.
Znam da me volite, znam da vam je stalo ali isto tako ne želim slušati svaki dan kritike jer pijem a bljujem krv i ne želim doktoru.
Dragi moji prijatelji, braćo i sestre. Da sam mislio živjeti dugo, nikada ne bi bio ono što jesam, nikada ne bi radio ono što sam radio i radim. Znate, niste vi krivi za to što ja nemam volje, niste vi tu da me vučete iz rupe u kojoj sam zato jer se nikada nisam dovoljno potrudio da izađem. Jer nikada nisam našao dovoljno motivacije da izađem.
Anonimni ljudi koji mi ostavljaju komentare i pokušavaju me ili naživcirati ili vole srat po meni il bilo šta tako. Pa gledajte, nema problema. No kakve ste vi to osobe? Dolazite čitati blogove, dolazite komentirati kako bi popljuvali? Čime se smatrate? Od kud vam pravo za to? Nemojte biti smeće od ljudi. Moji postovi su iskreni, nisu više romantični i maštoviti kao prije. Ali iskreni su bili i bit će.
Istina je da pišem svako malo o nekoj drugoj curi. To razumiju samo najbliži prijatelji. A zašto? Jer me oni znaju! Poznaju me, kako možete pljuvati po nekome koga ne znate? Jednog dana možda baš ja vam pružim ruku da ustanete s dna. Ništa nije čudno i nemoguće.
Primili bi ruku pomoći od osobe koju ste popljuvali, bi jer volite živjeti siguran sam.
Zato razmislite o tome.
Još jedna noć kada krvlju plovi alkohol. I još jedna noć kada nije bilo dovoljno alkohola da zaboravim tko sam. To je odgovor na pitanje zašto pijem. Pijem jer ne želim biti svjestan da sam ovo ja, da je ovo moj život i da je to onaj isti dečko koji je imao snove i planove. DAAAA!! I ja sam nekada to imao. I ja sam nekada bio sretan i zadovoljan ovim usranim životom.
Ali kratko je trajalo, kod mene fkt možete uvažiti ono '' sve što je lijepo kratko traje''.
Samodestrukcija...
Kada gledam emače i ostale koji furaju neku depresiju, režu se i slikaju i stavljaju po internet stranicama. Idu doma jest, spavat, nose van po 100 kuna i više. Imaju skupe mobitele i obleku, pitam se...
Znate li vi što znaći biti suicidalan, samodestruktivan i depresivan?
Znate li kako je odrasti na ulici, ne jesti danima, ne imati kuda otići spavati? Izgubiti volju za borbu, za osmijeh, za sve što normalni ljudi trebaju??
Ako emači furaju ljubav, zašto su depresivni? Govorim ovo jer je sve više emača i tako s njima sve više klinaca koji furaju depresiju. A osobi kao meni, koja ne podnosi ni sebe zbog tog što sam stvarno obolio na živce sve to ide jako na živce.
Samodestrukcija i suicidalnost. Samodestrukcija nije rezanje, pokušati se ubiti nije crtice od par mm i duboke par mm.
Samodestrukcija je kada živiti tako da se uništiti. Kada sve što radite radite da se uništite.
Samodestrukcija je način života u kojem granice izdržljivosti prelaze užitak za mazohista i sadista. To je granica koje se pomiće dokle god možete izdržati, jednom kada ju pređete, toliko ste umorni i uništeni da jednostavno klonete.
Vi niste takvi, vi kada se režete to pokazujete okolo i čekate zagrljaje i sažaljenje. I zbog takvih ljudi, osoba kao ja izgleda kao kreten koji želi pažnju.
Nije stvar u meni, stvar je što će te svi si sjebati psihu i bez razloga postati smeće kakvo sam i ja sam postao. Za razliku od vas, s puno razloga.
Doza boli bez koje ne mogu živjeti. I doza ljubavi bez koje ne mogu živjeti.
Ali fizička bol... Užitak... Granica koju možete izdržati, krv koju volite gledati. Mazohizam. Da, sve više i više mi nedostaje osjetiti bol na svojoj koži. Nešto u svojem mesu. Osjetiti bol, onu bol, strastvenu. Nedostaju mi ugrizi, nedostaje mi ljubav koja boli fizički.
Kažu da su mazohisti bolesni. Ali ne, zašto bi bilo bolesno da netko voli nešto što ne vole svi? Pa ne vole svi istu hranu, ne vole svi ista pića ne vole svi iste ljude. Zašto ne bi netko volio bol na svojoj koži ili nanositi bol drugima? Sadizam i mazohizam su osmišljeni od ljudi.
Za jedne luđaci za druge bogovi seksa, užitka i strasti.
Sve što sam želio u životu bilo je normalna cura, normalna veza, strastvena i iskrena, lijepa veza u kojoj nema boli, ne one unutarnje. Osobu koja me razumije i može biti pored mene kada ju trebam. Osoba koja mi ne bude napravila ono što druge jesu. Okrenule leđa i otišle kada su dobile sve što su željele.
Moje srce, moja duša i moja psiha. Sve je toliko izgubljeno, sve je toliko čudno...
Kako da se vratim u normalnu kada se ne sjećam kako je to biti normalan.
Dani prolaze, sporije i sporije. alkohola je sve manje, morao bi smanjiti ionako.
Ekipa je uredu, nalazimo se, pijemo i družimo se. valjda sve što je ostalo normalno u mojem životu. Klošarit sam čak i prestao. Ne mogu se nazvati više klošarom, spavam u toplom krevetu, jedem doma i dobijem novce za van. Nije kao prije. Ej! pa to je jedna vedra strana mojeg života. Kada bi mi bar bilo stalo....
Da sada umrem - nije mi stalo
Da mi sada ponude sve novce svijeta - nije mi stalo
Da me sada tuku, ubijaju - nije mi stalo
Da rade bilo što od mene, život ili mrtvog... - nije mi stalo
Jednom kada život izgubi sjaj, sve ostalo je laž. Lažna nada da se vrati na staro. Jer jednom razbijeno staklo, zauvijek je razbijeno. Pa i kada se spoji dio s drugim. pukotina ostane vidljiva zauvijek. Refleksija života kao odraz u ogledalu, trag razbijenog stakla kao trag slomljenog srca.
