Trebali smo se naći kod njega, ali Nenad je rekao da nije pri sebi.
Pričekao sam čas u nadi da će mi reći gdje je, ali on je šutio.
– Kako to da nisi pri sebi?
– Izvan sebe sam…
– Sereš?
– Izvan sebe sam od sreće.
– Zašto?
– Dođi u VVB pa ćeš vidjeti.
Kad sam stigao u VVB tamo je već bila poprilična gužva.
Nenad me je ugledao, odvojio se od društva što je pjevalo „Nikom nije ljepše neg je nam“, prišao mi, zagrlio me i doviknuo Matku:
– De, Matko, daj mom prijatelju što god hoće. Danas se slavi!
– Kaj je bilo, ushićeni čovječe?
– Znaš onu moju tetu koja me stalno maltretirala da jedem hranu što je spremala.
– Naravno da znam. Kako bih je izbjegavao da je ne znam?
– S tim je gotovo. Nema više maltretiranja. Nema više njenih eksperimenata u kuhanju, pečenju, prženju, roštiljanju, niti u bilo čemu drugom.
– Umrla ti teta?
– Još bolje!
– Umrle su ti sve tri tete?
– Ma ne. Sve su žive i zdra… Sve su žive.
– Pa u čemu je kvaka?
– Teta mi je postala vegetarijanka. Neće me više maltretirati sa svojim kuharskim eksperimentima.
– Pa i vegetarijanci kuhaju.
– Ali ona ne samo da je vegetarijanka, nego je počela jesti samo sirovo. Ima Boga!
– Baš je to dobra vijest. Mudro je odlučila.
– Odi joj čestitati. Tamo je za glavnim stolom.
– Kako misliš? Zar ima glavni stol u VVB-u?
– Glavni stol je zato jer je ona za njim. A i lako ćeš ga prepoznati. Na njemu je pečeni odojak i pečeno janje. Častimo se.
– Stavio si pred tetu vegetarijanku pečenje?
– Pa da. Neka sadistica vidi kako je to kad ti se na stol stavi nešto što ne možeš jesti.
Oznake: Nenad, vegetarijanstvo, tulum