Moj prijatelj Nenad

Trebali smo se naći kod njega, ali Nenad je rekao da nije pri sebi, nego da je na obljetnici godišnjice izdaje Andrijice Šimića.
– Onog hajduka?
– Da…
– Pa odakle ti na tome? Još će ispasti da navijaš za Hajduka.
– Najobičniji nesporazum…
– Gdje je ta proslava?
– U Podosoju.
– U Imotskoj krajini? Pa kaj radiš tamo, dobri čovječe?
– Krenuo sam u Hercegovinu.
– Zakaj?
– Nedavno se udala jedna moja kolegica…
– Drugarica!
– …i ostala je živjeti dolje.
– Pa kakve to veze ima?
– Budući da ne radi više kod nas u školi, došla je raditi neka nova. I raspored nam je promijenjen.
– Pa?
– Ja sam imao slobodnu srijedu oko podne tako da sam mogao otići kod mamine liječnice na informacije. Sada nisam u promijenjenom rasporedu slobodan pa neću moći ići.
– Što ćeš sada?
– Jedan moj poznanik je krenuo prema Hercegovini pa sam se povezao s njim.
– Pa što radiš u Podosoju?
– Nisam znao da će se zaustavljati na godišnjicu izdaje Andrijice Šimića. Sada čekam da završi proslava i da odemo dalje.
– Što ćeš kad dođeš u Hercegovinu?
– Probat ću je nagovoriti da se vrati na posao i bude sve po starom.
– Jesi ti normalan? Zašto bi se vratila?
– Zamolit ću je ljudski…
– A ako kojim slučajem odbije?
– Nisam imao ideje, ali onda mi je ova hajdučija dala ideju.
– Slušam.
– Oklevetat ću njega pred njom ili nju pred njim da se rastave i ona se vrati u Zagreb.
– Jesi ti blesav? Radije joj mužu nađi posao u Zagrebu.
– To sam mislio, ali…
– Kaj je sad?
– Čovjek ima sušionicu pršuta.

Oznake: Nenad, štitnjača, hajduk