Moj prijatelj Nenad

Trebali smo se naći kod njega, ali Nenad je rekao da nije pri sebi, nego da je u panici.
– Zakaj, dobri čovječe?
– Policajci su mi uzeli vozačku dozvolu.
– Zakaj, dobri čovječe?
– Najobičniji nesporazum.
– Onda će sve biti riješeno. Nemoj paničariti.
– Nisam zato u panici.
– Nego zakaj, dobri čovječe?
– Trebam u Lepoglavu.
– Zbog vozačke? Onda je to gadna stvar. Kaj si napravio?
– Trebam u Lepoglavu na tečaj čipkarstva, a ne mogu autom jer nemam vozačku.
– Gadno. I kaj ćeš sada?
– Imam ideju...
Nisam se ni snašao, a već sam vozio Nenada prema Lepoglavi.
Jedva sam se uspio spasiti da me ne odvede na tečaj.
Otišao sam u obližnji kafić.
Za šankom sam naručio kavu i pitao konobara ima li novine.
– Kod one cure su.
Okrenuo sam se prema stolu kojega mi je glavom pokazao. Otišao sam do te cure po novine.
– Slobodno?
– Naravno. Samo sjedni.
Nisam htio curi objašnjavati da sam došao po novine pa sam sjeo pokraj nje.
– Oprosti, znaš li koliko je do Trakošćana odavde?
– Nemam pojma. Nisam ja iz Lepoglave.
– Nisam ni ja. Dovela sam prijateljicu. Ima dečka u zatvoru. Otišla mu je u posjet. Sada sjedim ovdje i čekam da svrše.
– I ja sam doveo prijatelja.
– I on ima dečka u zatvoru?
– On je na tečaju čipke.
– Slatko. Kad netko spomene čipku odmah mi padne na pamet priča o agavi i labudu. Znaš li tu priču?
Odložio sam novine.
Ona mi je ispričala priču.
Baš je bilo ugodno u njenom društvu. Toliko ugodno da sam zažalio kad je nakon nekoliko sati došao Nenad.
Skoro istodobno je u kafić ušla i njena prijateljica.
Sjeli smo svi zajedno za stol. A onda smo mi dvoje nagovorili njenu prijateljicu da odvede Nenada u Zagreb, a ona i ja smo otišli u Trakošćan.
Ionako je udaljen od Lepoglave samo 28 km.

Oznake: Nenad, Čipkarstvo, Lepoglava