Ava je bila nekako svesna da nije budna i da će još proći trenutak ili dva dok ne shvati u potpunosti da joj to uporno blještavo svetlo u očima nije nikakva uperena baterijska lampa ili svetlo na telefonu nego da je svetlo iz vani. Cela soba je bila u mraku, strop je bio u mraku, nije videla obrise fotelje ni malog niskog ormarića. Po sećanju znala je da su joj na njemu male biserne naušnice i bočica Garnierove vode za skidanje šminke, i uramljena njihova fotografija, okrenuta naopako prema zidu.. Stigavši do fotografije, u sećanju, taman pred sam čin kad ju je sinoć okrenula licem prema zidu, naglo otvori širom oči, dopusti mozgu da shvati da je to samo mesečina na njenim kapcima.

Hladna i srebrna.