petak, 06.06.2025.

Kretanja

Znaš, imam odavno jedno osećanje. Sasvim obično osećanje koje ima možda većina ljudi. Idem i nikako da zakoračim kako valja i koliko mogu; uvek udarim nekog u pete. Pokušavam da pazim, ali nečija peta svaki čas naće se tu negde na mom putu. Unapred spremna, vazda se odnekud ispreči pred prstima. Kao da prsti uvek moraju imati, osim svoje straga, i nečiju tuđu petu spreda. I to čiju, pitam se? Možda je to Ahilova peta u koju smo ranjivi, samo ona nije naša, nego upravo tuća peta, ona peta koja večno čeka ispred naših prstiju da bi nam usporila hod, skratila svaki korak... Kao da se u hodu i mora samo po tuđim petama gaziti da bi se uopšte moglo hodati, da bi se zakoračilo napred. A naš Aleksandar, znaš, on možda nije naišao na petu. Zato je tako brzo otišao... Tim rečima Pfister se oprostio, više se nikada nisu sreli, pa ipak ....
Milorad Pavić - Srpske priče


…pa ipak,
Nisu koraci ti sa kojima se krećemo, pokrećemo i zaustavljamo, već misao. Misao može da stoji – tada je najsigurnija, a može i da se kreće i tada je najbolja. Na misao koja se kreće treba dobro paziti jer poslije nekog koraka možda se neće moći pratiti ako postane suviše brza i jaka pa ode predaleko.
I na korake treba paziti, srećan je onaj ko je uvijek korak iza prvog. Tu je samo jedna ona Ahilova peta – smetnica, koja ne da da se tako brzo ode …
13:59 | Komentari (9) | Print | ^ |

<< Arhiva >>