petak, 07.02.2014.

61.

Ne mogu ni zamisliti da bi se u sljedećih par dana moglo dogoditi nešto što će mi izbaciti jedan grad iz glave. Čak mi se čini da nasumične radio stanice puštaju stare soundtrackove iz vremena prve godine prvi put.
Teška je tuga koja mi pritisne prsa svaki put kad mi na pamet padne misao o ljubičastom smogu. O prljavoj luci. O jatu krilatih štakora što se zabijaju u ljude. A opet, nije ništa od toga.
Glupo je zapravo, ne znam zašto me rastužuje. A liječenje zamišljam kao elektricitet kojeg ostavlja vlak za sobom. I pucketanje i miris tračnica. Samo da sam sposobna malo duže stajati mirno i besposleno. To bi zapravo značilo da opuštam grč i dopuštam da prođe, samo da opušteno puštam da prođe uz mene, kroz mene, da me pregazi, preporodi, pa da ta jebena tuga više dođe do svog kraja.
Ili je možda četiri godine premalo da mu dam?