srijeda, 03.07.2013.

280.

020713.

Ne znam zašto se postovi koje pišem sa srcem uvijek nekako slucaju izbrišu dok ih pišem.

Vec par dana vidim ispod stepenica, u prašini i prljavštini, medu ostatcima drva za potpalu jednu kornjacu.

Jadna je, izgleda kao da joj je netko pokušao razbiti oklop. Ofucana, oljuštena, slijepa, umorna od života.

Prolazim danas dolje opet, idem tražiti usisivac. Nema nikog kuci, ugledam opet kornjacu, izgleda mrtvo. Jedna stražnja noga uvucena, jedna ispružena do kraja, kao zaledena u besmislenom pokretu, obje prednje noge, skrivaju glavu, puna je prašine, tužan je prizor.

Kao najveci šupak, kucnem joj na oklop. Trznula se. Odlazim kuci, puna rajces gnjeva, uzimam nož i jedinu preostalu hranu u praznom frižideru. Jedan pomidor.

Režem pomidor po pola, budim kornjacu.

Probudi se, vidi, pomidor. Fino miriše. Ne boj se, necu ti ništa. To je samo pomidor. Hajde, jedan griz.

Moja jadna kornjacica, proviruje glavom, jedva otvara oci, kašlje onako kako samo kornjace kašlju. Ako je kornjaca, nije kamen. Ne možeš ju ostaviti jadnu bez hrane i vode, nece preživjeti.

Ostavila sam ju samu dok je pokušavala izviti vrat da pojede ono slatko sjemenje pomidora. Volim ih gledati kao ponosne, ni ja ne bih voljela jesti da me neki golemi ludak gleda kako to radim.