prepreke

srijeda, 18.03.2009.

6. radionica Zorana Ferića

Ovo se ne može opisati bez patetike. Ali stvarno mislim da je Zoran Ferić ovu našu radionicu odradio (kako glupa riječ, ima li bolja?) najbolje.
Nisam ja ništa ni zamišljala da mora biti. Trebala je trajati dva mjeseca, a trajala je tri. Na onim sastanicima s urednicima nije trebao biti, ali došao je i učio nas. A sve je bilo normalno. Normalno - to je strašno rijetka pojava danas.
Mirno, malo po malo osvještavao nam je tajne zanata. Ništa ego-afektiranja, ništa 'von oben', ništa nemaš ti pojma. I sama radim u školi, pa sam se posramila. Sad ću biti malo bolja. Probat ću imati više strpljenja. On ga ima napretek. Za svaku priču koju je itko donio na radionicu imao je živaca pročitati i komentirati. Čak i kad smo završili sa satovima. A ljudi su znali donijeti svašta. Ja bih neke poslala u božju mater, ali ne i on.
Valjda je to poštovanje koje svakome iskazuje, ili šlif, il je fina dušica.
Uglavnom, jučer na čitanju je bilo baš dobro. I još smo se svi sprijateljili.
Jel?

- 11:13 - Komentari (6) - Isprintaj - #

četvrtak, 12.03.2009.

Opet Ferić

U utorak, 17.3. u 20 nula nula sati, u Booksi (Martićeva neki broj) održat će se čitanje tih priča kaj smo učili pisat. Ajd dođite da se vidimo!

- 14:04 - Komentari (3) - Isprintaj - #

petak, 06.03.2009.

Štreka

Idem jedan dan autom iz Sesveta doma, prema zapadu. Nekaj sam morala obavit tam. Promet je bil zbilja gust, al mene nije briga. Pustim si mjuzu i ne smeta me kaj se čeka, ni na semaforima, ni u kolonama spavajućih vozitelja, a bogme ni na štreki. Baš sam stigla kad se rampa počela spuštat. Ma, nema veze, imam vremena, niko me ne čeka, još sam mlada, ne znam kak bu kad bum imala familiju. Za sad me čeka samo tv i kino s frendicom. A to je tek u 9. Čekam ja, ima nas u koloni bar petnaestak. Kad vidim, neki debil nadolazi jureći, vidim ga u retrovizoru, prepala sam se da bu me bubnul odostrag. Al spretan kurvin sin zaobilazi kolonu, juri prema spuštenoj rampi i ide prek štreke. Onak u slalomu. Sim pa tam. Već zvonca zvoniju, vlak se čuje, a on ide. Mislila sam da nisam te hude sreće da vidim nesreću. Al ipak je bila. Tresnulo je ko nikad. Vlak je razbil auto, jedva se zaustavil nekih dvajst metara dalje. Svi mi iz kolone ne idemo dalje, neg idemo gledat kaj se naredilo. Neki zovu hitnu, i već se čuje. Kad prije, mislim si, pa nisu ni tak loši. No, oni nam ne daju da gledamo, ipak vidimo da jedan ide na nosilima u kola hitne, a ovaj mlađi kaj je vozil, stoji tam i govori policiji. Niš mu nije. Malo je raščupan. Policija nas stera da odemo svi dalje, pa tak i napravimo.
Drugo popodne čitam novine i vidim da je frajer vozil tatu u bolnicu i da mu se žurilo. Jadničak, mislim si, vozil si ga u bolncu, a odvel na grob! Čitam dalje i nemrem verovat: policija veli da nema svjedoka. Pa bilo je bar dvajst auta, i svi smo gledali! Frajer tvrdi da su rampe bile dignute, a niko nemre potvrdit suprotno. Ma kaj nema svjedoka mislim ja, uzmem telefon i biram 92.
Dok čekam da se policija javi, čitam dalje. Kad sam vidla ko je frajer, odmah sam odlučila. Na policijski 'halo' rekla sam da sam se zabunila.
Ma nema svjedoka. I rampe su bile gore.
Jel?

- 16:51 - Komentari (2) - Isprintaj - #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se