Idem jedan dan autom iz Sesveta doma, prema zapadu. Nekaj sam morala obavit tam. Promet je bil zbilja gust, al mene nije briga. Pustim si mjuzu i ne smeta me kaj se čeka, ni na semaforima, ni u kolonama spavajućih vozitelja, a bogme ni na štreki. Baš sam stigla kad se rampa počela spuštat. Ma, nema veze, imam vremena, niko me ne čeka, još sam mlada, ne znam kak bu kad bum imala familiju. Za sad me čeka samo tv i kino s frendicom. A to je tek u 9. Čekam ja, ima nas u koloni bar petnaestak. Kad vidim, neki debil nadolazi jureći, vidim ga u retrovizoru, prepala sam se da bu me bubnul odostrag. Al spretan kurvin sin zaobilazi kolonu, juri prema spuštenoj rampi i ide prek štreke. Onak u slalomu. Sim pa tam. Već zvonca zvoniju, vlak se čuje, a on ide. Mislila sam da nisam te hude sreće da vidim nesreću. Al ipak je bila. Tresnulo je ko nikad. Vlak je razbil auto, jedva se zaustavil nekih dvajst metara dalje. Svi mi iz kolone ne idemo dalje, neg idemo gledat kaj se naredilo. Neki zovu hitnu, i već se čuje. Kad prije, mislim si, pa nisu ni tak loši. No, oni nam ne daju da gledamo, ipak vidimo da jedan ide na nosilima u kola hitne, a ovaj mlađi kaj je vozil, stoji tam i govori policiji. Niš mu nije. Malo je raščupan. Policija nas stera da odemo svi dalje, pa tak i napravimo.
Drugo popodne čitam novine i vidim da je frajer vozil tatu u bolnicu i da mu se žurilo. Jadničak, mislim si, vozil si ga u bolncu, a odvel na grob! Čitam dalje i nemrem verovat: policija veli da nema svjedoka. Pa bilo je bar dvajst auta, i svi smo gledali! Frajer tvrdi da su rampe bile dignute, a niko nemre potvrdit suprotno. Ma kaj nema svjedoka mislim ja, uzmem telefon i biram 92.
Dok čekam da se policija javi, čitam dalje. Kad sam vidla ko je frajer, odmah sam odlučila. Na policijski 'halo' rekla sam da sam se zabunila.
Ma nema svjedoka. I rampe su bile gore.
Jel?
Post je objavljen 06.03.2009. u 16:51 sati.