marchelina

26.04.2012., četvrtak

Brejking njuz - G-točka stvarno postoji

"G-točka zaista postoji! Izgleda poput male vrećice, duga je 8,1 i široka 3,6 milimetar".

Eto, tako piše na jednome portalu. Neman pojma zašto, ali ono "G-točka zaista postoji!" me asociralo na sličan euforični uzvik a koji glasi "Imamo Hrvatsku!".

Prvo san pomislila da me ka i uvik svaka pizdarija podsjeti na šporkarije, ali onda san svatila da ovi put famozna G-točka i Hrvatska iz "Imamo Hrvatsku" imaju masu sličnosti.

Ka prvo, Hrvatska, ka i G-točka, predstavlja nešto šta bi tribalo bit izvor neslućenih užitaka. Ima ih koji tvrde da su te užitke stvarno doživili, ali ih isto tako još uvik ima puno koji od tog užitka nisu ni "U" vidili. Dobro, ima ih kojima je za orgazam, da prostite, to "U" skroz dovoljno, al nećemo sad od njima.

Daklem, isto ka i sa G-točkon, tako je i sa našon Hrvatskom. Ne znan jesu li ovi šta tražu G-točku morali tražit ijadu godina ka šta se je tražilo Hrvatsku, ali mi je malo bezveze da nakon ijadu godina još uvik ima judi koji od Hrvatske ni H nisu doživili, a neki drugi svršavaju već dvadeset godina. Uzastopno.

Kako bi bilo lipo i logično da ovi šta viču da imaju Hrvatsku i ovi šta je još nemaju dožive vrhunac u isto vrime. Nakon predigre od ijadu godina čoviče bija bi red da oba partnera jednako uživaju. Šta je još luđe, ovi šta imaju Hrvatsku prigovaraju ovima šta je još nemaju da su sami krivi jer nisu dovojno jako i strastveno želili tu Hrvatsku. To je isto ka da ženi koja ne doživi vrhunac pokvareni partner reče da nije do njega nego do nje jerbo nije dovojno želila taj vrhunac. Ne, nego si ga ti želija, papane.

Ti koji su daklem dobili Hrvatsku otkrili su postojanje G-točke spretnije i brže od onih drugih. Po sistemu "Lociraj, privatiziraj, pokradi, proglasi stečajnog upravitelja i bježi", utvrdili su da se G-točka nalazi na livoj strani hrvatskih grudi. Svako ko je bija pametan drža je ruku i petingira desnom rukom po toj livoj strani tako strastveno i tako uporno da užitak nije moga izostat.

Oni drugi su sami sebi krivi šta nisu virovali u domoljubni peting.

25.04.2012., srijeda

Trči a niko ga ne ganja

Znala san da će me sustić božja kazna. Bila san napisala jednu kolumnicu od pasiman i njihovin vlasnicima i nakon toga me po Hrvacke razapelo da kako ja mrzin pase i svašta. A ja bidna dva pasa imala doma. Od toga san jednog više puta, prid svidocima, zagrlila i pojubila. Daklem, ne mrzin pase, samo ih se bojin. U stvari, malo je reć da ih se bojin. Kad se čovik boji, onda se pripadne, jel' tako. E, a ja kad vidin velikoga pasa na ulici, ja se ne pripadnen. Nego upadnen u stanje k(l)iničke smrti. Otkažu mi sve vitalne funkcije. Šta nije dobro, jer me tako mrtvu pas more još lakše pojist, nema nikakvog otpora. Al dobro, kad si mrtav, šta te briga ko će te izist.

U svakon slučaju, tako san ja najutila puno judi jerbo san se malo ka zafrkavala na račun pasa i njihovih vlasnika. "Đava ti jezik odnija" rekla bi moja mater. Koliko puta mi je to rekla u životu, pravo je čudo šta još uvik iman s čim laprdat.

A sad malo o božjoj kazni. Svaki čovik na svitu se bar nečega boji. Neko se boji pasa, neko mačaka, neko mraka, potresa, hadeze se boji Uskoka, neko poskoka i ostalih gmizavaca.

Ja se najviše bojin pasa i gromova. Kad vanka grmi, ne izlazin iz kuće. I ne samo to. Nego se ne javjan ni na telefon i mobitel. Jer san čula da ti neki magnetcki valovi mogu privuć grom. I onda ja vizualiziran kako u mojoj zgradi od dvi ijade stanova, grom udre baš u moj stan, preciznije u kužinu, jer san neoprezno odgovorila na nečiji poziv. I tako mučin i čekan da opasnost prođe. Osim šta se ne javjan na nikakve pozive, nastojin se primirit i ne kretat se puno po stanu, da ne bi štajaznan kretanjem izazvala nekakve silnice i elektromagnetcke polove i to sve šta gromoviman more skrenit pažnju na mene. Onda me mali pita da zašto nisan skuvala ručak.

- Pa di ću kuvat ručak, sinko božji, jel' vidiš da grmi vanka!
- Pa, čujen da grmi, je, ali ne razumin kakve to veze ima sa našin ručkom?
- Pa ko zna koja teča ima u sebi neki materijal šta privlači pražnjenje onih atmosferskih elektriciteta!

On onda kucne prston u čelo "ćuk, ćuk", zavrne očima i ode u svoju sobu dok ja vičen za njim "Ne diraj ništa metalno!".
On se okrene:

- Mama, šta se tiče gromova i tvog straha od njih, mislin da je problem više mentalne, nego metalne prirode.

Za ovo bi ga bila naprokidala, majkemi, da nisan pobornik odgajanja dice bez fizičkog nasilja.

Ajme, opet san otišla u širinu. Govori ona moja prijatejica Danica Čvorović da joj nema gore situacije u životu nego kad joj ja krenen nešto pričat, jer da nikad kraja. Judi danas ne znaju slušat, u tomen je stvar.

E, božja kazna, daklem. Kako san nezaposlena, neki dan mi se ukazala prilika za radit bar ovu sezonu u turizmu. To je jedna agencija šta voda francuske turiste po našim otocima i nacijonalnim parkoviman. Ti turisti ne dolazu vamo zbog sunca i mora, nego da bi odali. To oni zovu "trekking". Naprtu ruksake na leđa, uzmu one štapove, cokule na noge i pješaču po dvadeset kilometara dnevno. Ako se mene pita, njima je mozak malo nacika od onih francuskih sirova sa zelenin flekaman.

Aj dobro još u predsezoni kad nije puno vruće. Ali oni tako odaju i usrid lita, po najvećome zvizdanu. Pentraju se po brdiman, probijaju kroz zarasle putiće i puteljke, kroz draču i kroz poskoke, i ne samo to, nego za cilu tu muku još nekome i platu. Za bit vodič takvin turistima, čovik mora bit sportcki tip i imat kondiciju Stipe Božića. Ja san na prvoj uzbrdici počela hiperventilirat. Mislila san da ćedu morat zvat Gorsku službu spašavanja da me odatle evakuira. Sva srića nisan bila glavni vodič, nego ka vodič naučnik, pa nije bilo previše sramotno šta su me turisti morali reanimirat na po brda.

Nekako san preživila i izvukla tu uzbrdicu. Već sam pomislila kako to i nije tako težak posal, osim problema sa uzbrdicon, ali ja san ijonako planirala moje grupe vodat samo po nizbrdicaman kad buden samostalni vodič. Međutin, onda je počeja pakal. Nebo se zaškurilo, nadvili se nad nas oni kumulonimbusi i ostali busi i oblaci, a moja kolegica i turisti i dalje odaju ka da nan nad glavom ne visi najgora moguća prirodna opasnost. Inače san bidna cilo vrime bila na kraju kolone, zapuvana, ali mi je straj da neku energiju i bržen-bolje dostignen kolegicu na čelu kolone.

- Jel' vidiš ti ovo, a? Šta ćemo sad? - šapćen joj ja, da ne unesen paniku među turiste.
- Jel' vidin...šta? - pita ona.
- Kako šta? Pa jel vidiš one kumulonimbuse gori? Za par minuta će počet grmit! - objasnin joj ja još tišin glasom jerbo ka vodič čovik mora zadržat prisebnost i u najkritičnijin situacijaman.
- E, i? - opet će ona mrtva ladna.
- Pa..grmit, počet će g-r-m-i-t! A mi izloženi u mediteranskoj makiji! Ovo je čisto samoubictvo!
- A smišna li si, čoviče. Pa šta ako grmi?
- Pa di ćemo se sakrit?? Pogleaj ovo nisko raslinje! Diš se tu sakrit, a? A opet, ako uletimo tamo pod one borove, to je još gore, gromovi uvik opalu u stabla! A ako se ne sakrijemo nigdi, bit ćemo hodajuća meta, ženo božja! Pogleaj koliko metalnih stvari ti Francuzi imaju po sebi! I štapove! Štapove! I svi imaju mobitele! Udrija bi grom u nas i iz vedra neba!! Udrili bi u nas i gromovi iz susjednih zemalja! Mi smo medij za gromove!

Žena me gleda nekako čudno. Taman san joj tila reć da nemamo sad vrimena za priču nego da triba podhitno zvat pomoć, kadli u tomen momentu na makadamski put isprid nas izleti pas. Ogromni, bili pas, bez lanca, brnjice i gospodara.
Ja vrisnen, bacin se prvome Francuzu iza mene oko vrata vičući "Spašavajte glave! Pas!!!"

Čovik me nije razumija jerbo san zapomagala na hvackom, šta nije ni čudno, svi zapomažemo na materinjem kad nan život visi o koncu. Možda mu je bilo malo i drago šta san mu se itnila oko vrata. Meni nije bilo drago, jerbo kad san se već itnila, tribala san se itnit onome jedinome neoženjenome Francuzu koji je bija u toj grupi. Ali taj je hoda još sporije od mene, ako je to uopće moguće, i bija je na kraju kolone pa nisan mogla do njega dobacit.

Da van sad ne pričan zastrašujuće detalje cile te pogibelji, zahvaljujući nekoj ludoj srići pas nas nije raskomada jer su ga Francuzi potirali mašući onin njihovin štapoviman. Koja hladnokrvna nacija! Suprotstavit se takvoj zviri sa običnin štapoviman vičući mu sabrano "Iš, iš!", to je po meni scena za snimit film o nevjerojatnoj ljudckoj hrabrosti i nagonu za preživljavanjem.

Međutin, ako san mislila da san timen završila sa pasiman, juto san se privarila. Do kraja mog odanja sa Francuzima po otoku, naletili smo na još, brat bratu, dvi ijade pasa. Iskakali su iz svakog kantuna, ja san svaki put vrištala i itala se turistiman oko vrata, nekad i ženskima, dici, nema veze, kad je glava u torbi čovik ne bira. I eto tako mi se bog osvetija za onu zločestu kolumnu o pasiman. I onda turistički vodiči pričaju turistiman kako se stanovništvo na otociman najviše bavi turizmon. Ka da nije svakomen jasno da se u stvari najviše bave uzgojen pasa.

Sad bi moja prijatejica Danica Čvorović rekla da san ovo sve mogla ispričat u dvi riči, znan. Lako joj je govorit, kad nije prošla šta san ja prošla. U agenciji su poslin zakjučili da nisan baš ono šta se reče stvorena za taj posal. Na stranu pasi i grmjavinske oluje, ali malo je ka nezgodno ako vodič zbog fizičkih ograničenja hoda na kraju kolone umisto isprid turista. Ispalo je da san malo spora. A nisan. Nego Francuzi prebrzo odaju. Đava in prišu odnija. Moja mater govori kako svako jutro kad ide u dućan po kruv, sretne neke strance kako trču.

- Kako znaš da je taj šta trči na primjer stranac, a ne naš čovik? - pitan je ja.
- A bogati, lako ti je to znat. Ka da bi naš čovik trča a da ga niko ne ganja?






16.04.2012., ponedjeljak

Ne znan šta je Splitu danas


(16.04.1939. - 24.03.2008.)




Stojin ja sa turistima na Vidilici i taman kad san ih napokon uspila uvjerit (uz malo prijetnji i ucjena i tako to) da upravo gledaju najlipši grad na svitu, oni prstom pokažu nekakvu građevinu na zapadnoj obali. Da šta je ono. Ja mučin. Oni opet da šta je ono, i da ko je moga dozvolit da se nešto tako nakaradno tu sagradi, i da ko je vlasnik monstruoznog objekta. Izgleda ka gljiva od zelene atomske bombe. Ja opet mučin. Ne mogu ja procidit to prezime da me ubiješ. A osim toga, kad si turistički vodič, nije zgodno beštimat. Kažu turisti da taj čudni objekt baš strši. Ja govorin pa šta, strši i vama oni vaš Ajfelov toranj, pa vas niko ne zafrkaje zbog toga. Oni se uvatili smijat. A meni došlo plakat.

Sa druge strane, tamo prema portu, turistima san tila pokazat pogled na trajekte Jadrolinije. Volin ti ja tu firmu, znaš. Kad vidin onu bilinu broda i ona plava slova nekako mi bude toplo u srcu, vajda zato šta je Jadrolinija jedna od rijetkih konstanti preostalih tamo iz nekih drugih vrimena kad je Split bija lip ka nacrtan. I štaš ti vidit, nema pogleda. Jerbo je nautički sajam. Cila riva i porat sakriveni plastičnim šatorima. Onda san turistima rekla da se, INAČE, iza tih šatora nalazi more. I brodovi. I da ne znan šta in je danas pa ih nema. Oni se uvatili smijat. A meni došlo plakat.

Poslin su tili popit kavu na rivi. Nisan mogla izbjeć, znaš kako je u turizmu, kud gost okom, tu turistički radnik skokom. Narafski, na rivi gledaju oni palaču, pa ona višala, i da šta je to. Ja govorin da ako mi postavu samo još jedno uvredljivo pitanje da ću ih sve pobacat u more pa nek se onda Lučka kapetanija bavi s njima. I govorin in da je Riva inače skroz lipa i da inače nije bilo tih višala ali da ne znan šta je Rivi danas. Oni se uvatili smijat. A meni došlo plakat.

Iden ti sad ča. Napravit đir do Peristila. Ako ga nisu prikrili plastičnon ceradom. Sritan ti rođendan.

11.04.2012., srijeda

Brat i dica i beštije

Često me judi pitaju da kako to da san tako jako povezana s bratom. Naime, dotični je bija glavni lik barem u trećini svih mojih priča. A judi moji, kako neš bit povezan sa kretenom kojem si barenko 20 puta kroz ditinjstvo spasija život? Taj je, brate, upada u nevoje svako malo. Ne bi proša dan a da on nije riskira život.

Nema tog ekstremiteta kojeg on nije bar jeanput slomija. Po ditinjstva proveja je u gipsu. Jedan od jačih podviga mu je bija kad je uspija sa balkona od kuće upast na glavu u bačvu punu vode. Ja san se baš tad zatekla kraj bačve i reagirala spontano pa san ga izvukla. Uvik san bila brzopleta.

Osim toga, bija je opsjednut životinjskim svitom. Skuplja je po cesti sve šta se micalo. I šta se nije micalo.

Na primjer, jeanput je donija doma orla. Orlić je ispa iz gnizda negdi u nekoj pripizdini, on ga je naša i donija doma za kućnog ljubimca.Sve je bilo dobro dok je orlić bija beba. A onda je narasta toliko da mu je raspon krila bija veći od ulaznih vrata od stana. Pa smo ga držali u dvoru u nekakvom improviziranom kavezu. Čudovište je dnevno proždiralo količine mesa dovoljne za nahranit bataljun vojske, pa su starci odlučili da ga se tribamo riješit prije nego bankrotiramo. Odnili smo orla u zoološki vrt na Marjanu a brat je tugova misecima. Ponekad bi me nagovorija da ga idemo posjetit. Stajali bi tako isprid onog ogromnog kaveza i buljili u orla.

- Jel' vidiš kako je reagira kad me vidija, a? - reka bi brat.

Ja san proučavala orla ali nisan uopće primjetila da je reagira.

- Vidin - odgovorila bi.

- A jesil' vidila kako je trznija krilima kad san doša?

Orao je trza krilima non-stop, ako se mene pita. S bratom i bez njega.

- Je, vidila san.

- To znači da je tužan bez mene.

Meni su sve životinje u splitskom zoološkom vrtu izgledale tužno.

- Je, baš se vidi da je tužan bez tebe.


Prije tog orla, brat je doma bija donija i kornjaču, pet-šest mačaka, tri pasa lutalice, nekoliko ježova, dvadesetak skakavaca, punu kesu gušterica.
I zmijska jaja.

Jedan dan mater je išla napravit moj krevet i ispod mog kušina, vrišteći, otkrila zmijska jaja.

- Dobro, bogamu, jesi li ti normalan?! Kako si moga doma donit zmijska jaja??
- Pa...mislija san...triba ih stavit u toplo da se male zmijice okote.
- A jel'? Pa kad si ih već stavja u toplo, šta ih nisi stavija ispod svog kušina, nego ispod sestrinog?
- Pa...ona je deblja, bolje grije.


Ne moran van ni govorit da mu do dana današnjeg nisan oprostila tu primjedbu. To šta mi je podmetnija zmije ispod kušina još bi nekako i podnila, ali primjedba o debljini je bolila, virujte.

Ta njegova jubav prema beštijama se naravno prinila i na njegovu dicu, pa je donedavno doma ima dva akvarija sa zlatnin ribicama, papigu, hrčka, mačku i pasa. Plus žena i troje dice. Treće dite su dobili relativno kasno i kad su ga pitali da šta in je bilo pa su u četrdesetima išli pravit treće dite, reka je:

- Ma, svaki put kad se posvadimo, mireći se napravimo dite. Ne smimo se više svađat, ko će to sve hranit.

Jučer san išla popit kavu s njim. Sili smo na Prokurative i malo lamentirali o životu i popratnin pojavama.

Ja: Brale, kako je?
Brat: A eto. Nema se para. U ciloj Hrvatskoj nema para. Kompletni nan se život sveja na traženje para.
Ja: Daj ajde, nemoj se živcirat. Svega će bit, samo neće nas bit.
Brat: Je. Al' mene brine to šta para uvik nestane prije nego nas.



<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se