Često me judi pitaju da kako to da san tako jako povezana s bratom. Naime, dotični je bija glavni lik barem u trećini svih mojih priča. A judi moji, kako neš bit povezan sa kretenom kojem si barenko 20 puta kroz ditinjstvo spasija život? Taj je, brate, upada u nevoje svako malo. Ne bi proša dan a da on nije riskira život.
Nema tog ekstremiteta kojeg on nije bar jeanput slomija. Po ditinjstva proveja je u gipsu. Jedan od jačih podviga mu je bija kad je uspija sa balkona od kuće upast na glavu u bačvu punu vode. Ja san se baš tad zatekla kraj bačve i reagirala spontano pa san ga izvukla. Uvik san bila brzopleta.
Osim toga, bija je opsjednut životinjskim svitom. Skuplja je po cesti sve šta se micalo. I šta se nije micalo.
Na primjer, jeanput je donija doma orla. Orlić je ispa iz gnizda negdi u nekoj pripizdini, on ga je naša i donija doma za kućnog ljubimca.Sve je bilo dobro dok je orlić bija beba. A onda je narasta toliko da mu je raspon krila bija veći od ulaznih vrata od stana. Pa smo ga držali u dvoru u nekakvom improviziranom kavezu. Čudovište je dnevno proždiralo količine mesa dovoljne za nahranit bataljun vojske, pa su starci odlučili da ga se tribamo riješit prije nego bankrotiramo. Odnili smo orla u zoološki vrt na Marjanu a brat je tugova misecima. Ponekad bi me nagovorija da ga idemo posjetit. Stajali bi tako isprid onog ogromnog kaveza i buljili u orla.
- Jel' vidiš kako je reagira kad me vidija, a? - reka bi brat.
Ja san proučavala orla ali nisan uopće primjetila da je reagira.
- Vidin - odgovorila bi.
- A jesil' vidila kako je trznija krilima kad san doša?
Orao je trza krilima non-stop, ako se mene pita. S bratom i bez njega.
- Je, vidila san.
- To znači da je tužan bez mene.
Meni su sve životinje u splitskom zoološkom vrtu izgledale tužno.
- Je, baš se vidi da je tužan bez tebe.
Prije tog orla, brat je doma bija donija i kornjaču, pet-šest mačaka, tri pasa lutalice, nekoliko ježova, dvadesetak skakavaca, punu kesu gušterica.
I zmijska jaja.
Jedan dan mater je išla napravit moj krevet i ispod mog kušina, vrišteći, otkrila zmijska jaja.
- Dobro, bogamu, jesi li ti normalan?! Kako si moga doma donit zmijska jaja??
- Pa...mislija san...triba ih stavit u toplo da se male zmijice okote.
- A jel'? Pa kad si ih već stavja u toplo, šta ih nisi stavija ispod svog kušina, nego ispod sestrinog?
- Pa...ona je deblja, bolje grije.
Ne moran van ni govorit da mu do dana današnjeg nisan oprostila tu primjedbu. To šta mi je podmetnija zmije ispod kušina još bi nekako i podnila, ali primjedba o debljini je bolila, virujte.
Ta njegova jubav prema beštijama se naravno prinila i na njegovu dicu, pa je donedavno doma ima dva akvarija sa zlatnin ribicama, papigu, hrčka, mačku i pasa. Plus žena i troje dice. Treće dite su dobili relativno kasno i kad su ga pitali da šta in je bilo pa su u četrdesetima išli pravit treće dite, reka je:
- Ma, svaki put kad se posvadimo, mireći se napravimo dite. Ne smimo se više svađat, ko će to sve hranit.
Jučer san išla popit kavu s njim. Sili smo na Prokurative i malo lamentirali o životu i popratnin pojavama.
Ja: Brale, kako je?
Brat: A eto. Nema se para. U ciloj Hrvatskoj nema para. Kompletni nan se život sveja na traženje para.
Ja: Daj ajde, nemoj se živcirat. Svega će bit, samo neće nas bit.
Brat: Je. Al' mene brine to šta para uvik nestane prije nego nas.
Post je objavljen 11.04.2012. u 10:08 sati.