Znala san da će me sustić božja kazna. Bila san napisala jednu kolumnicu od pasiman i njihovin vlasnicima i nakon toga me po Hrvacke razapelo da kako ja mrzin pase i svašta. A ja bidna dva pasa imala doma. Od toga san jednog više puta, prid svidocima, zagrlila i pojubila. Daklem, ne mrzin pase, samo ih se bojin. U stvari, malo je reć da ih se bojin. Kad se čovik boji, onda se pripadne, jel' tako. E, a ja kad vidin velikoga pasa na ulici, ja se ne pripadnen. Nego upadnen u stanje k(l)iničke smrti. Otkažu mi sve vitalne funkcije. Šta nije dobro, jer me tako mrtvu pas more još lakše pojist, nema nikakvog otpora. Al dobro, kad si mrtav, šta te briga ko će te izist.
U svakon slučaju, tako san ja najutila puno judi jerbo san se malo ka zafrkavala na račun pasa i njihovih vlasnika. "Đava ti jezik odnija" rekla bi moja mater. Koliko puta mi je to rekla u životu, pravo je čudo šta još uvik iman s čim laprdat.
A sad malo o božjoj kazni. Svaki čovik na svitu se bar nečega boji. Neko se boji pasa, neko mačaka, neko mraka, potresa, hadeze se boji Uskoka, neko poskoka i ostalih gmizavaca.
Ja se najviše bojin pasa i gromova. Kad vanka grmi, ne izlazin iz kuće. I ne samo to. Nego se ne javjan ni na telefon i mobitel. Jer san čula da ti neki magnetcki valovi mogu privuć grom. I onda ja vizualiziran kako u mojoj zgradi od dvi ijade stanova, grom udre baš u moj stan, preciznije u kužinu, jer san neoprezno odgovorila na nečiji poziv. I tako mučin i čekan da opasnost prođe. Osim šta se ne javjan na nikakve pozive, nastojin se primirit i ne kretat se puno po stanu, da ne bi štajaznan kretanjem izazvala nekakve silnice i elektromagnetcke polove i to sve šta gromoviman more skrenit pažnju na mene. Onda me mali pita da zašto nisan skuvala ručak.
- Pa di ću kuvat ručak, sinko božji, jel' vidiš da grmi vanka!
- Pa, čujen da grmi, je, ali ne razumin kakve to veze ima sa našin ručkom?
- Pa ko zna koja teča ima u sebi neki materijal šta privlači pražnjenje onih atmosferskih elektriciteta!
On onda kucne prston u čelo "ćuk, ćuk", zavrne očima i ode u svoju sobu dok ja vičen za njim "Ne diraj ništa metalno!".
On se okrene:
- Mama, šta se tiče gromova i tvog straha od njih, mislin da je problem više mentalne, nego metalne prirode.
Za ovo bi ga bila naprokidala, majkemi, da nisan pobornik odgajanja dice bez fizičkog nasilja.
Ajme, opet san otišla u širinu. Govori ona moja prijatejica Danica Čvorović da joj nema gore situacije u životu nego kad joj ja krenen nešto pričat, jer da nikad kraja. Judi danas ne znaju slušat, u tomen je stvar.
E, božja kazna, daklem. Kako san nezaposlena, neki dan mi se ukazala prilika za radit bar ovu sezonu u turizmu. To je jedna agencija šta voda francuske turiste po našim otocima i nacijonalnim parkoviman. Ti turisti ne dolazu vamo zbog sunca i mora, nego da bi odali. To oni zovu "trekking". Naprtu ruksake na leđa, uzmu one štapove, cokule na noge i pješaču po dvadeset kilometara dnevno. Ako se mene pita, njima je mozak malo nacika od onih francuskih sirova sa zelenin flekaman.
Aj dobro još u predsezoni kad nije puno vruće. Ali oni tako odaju i usrid lita, po najvećome zvizdanu. Pentraju se po brdiman, probijaju kroz zarasle putiće i puteljke, kroz draču i kroz poskoke, i ne samo to, nego za cilu tu muku još nekome i platu. Za bit vodič takvin turistima, čovik mora bit sportcki tip i imat kondiciju Stipe Božića. Ja san na prvoj uzbrdici počela hiperventilirat. Mislila san da ćedu morat zvat Gorsku službu spašavanja da me odatle evakuira. Sva srića nisan bila glavni vodič, nego ka vodič naučnik, pa nije bilo previše sramotno šta su me turisti morali reanimirat na po brda.
Nekako san preživila i izvukla tu uzbrdicu. Već sam pomislila kako to i nije tako težak posal, osim problema sa uzbrdicon, ali ja san ijonako planirala moje grupe vodat samo po nizbrdicaman kad buden samostalni vodič. Međutin, onda je počeja pakal. Nebo se zaškurilo, nadvili se nad nas oni kumulonimbusi i ostali busi i oblaci, a moja kolegica i turisti i dalje odaju ka da nan nad glavom ne visi najgora moguća prirodna opasnost. Inače san bidna cilo vrime bila na kraju kolone, zapuvana, ali mi je straj da neku energiju i bržen-bolje dostignen kolegicu na čelu kolone.
- Jel' vidiš ti ovo, a? Šta ćemo sad? - šapćen joj ja, da ne unesen paniku među turiste.
- Jel' vidin...šta? - pita ona.
- Kako šta? Pa jel vidiš one kumulonimbuse gori? Za par minuta će počet grmit! - objasnin joj ja još tišin glasom jerbo ka vodič čovik mora zadržat prisebnost i u najkritičnijin situacijaman.
- E, i? - opet će ona mrtva ladna.
- Pa..grmit, počet će g-r-m-i-t! A mi izloženi u mediteranskoj makiji! Ovo je čisto samoubictvo!
- A smišna li si, čoviče. Pa šta ako grmi?
- Pa di ćemo se sakrit?? Pogleaj ovo nisko raslinje! Diš se tu sakrit, a? A opet, ako uletimo tamo pod one borove, to je još gore, gromovi uvik opalu u stabla! A ako se ne sakrijemo nigdi, bit ćemo hodajuća meta, ženo božja! Pogleaj koliko metalnih stvari ti Francuzi imaju po sebi! I štapove! Štapove! I svi imaju mobitele! Udrija bi grom u nas i iz vedra neba!! Udrili bi u nas i gromovi iz susjednih zemalja! Mi smo medij za gromove!
Žena me gleda nekako čudno. Taman san joj tila reć da nemamo sad vrimena za priču nego da triba podhitno zvat pomoć, kadli u tomen momentu na makadamski put isprid nas izleti pas. Ogromni, bili pas, bez lanca, brnjice i gospodara.
Ja vrisnen, bacin se prvome Francuzu iza mene oko vrata vičući "Spašavajte glave! Pas!!!"
Čovik me nije razumija jerbo san zapomagala na hvackom, šta nije ni čudno, svi zapomažemo na materinjem kad nan život visi o koncu. Možda mu je bilo malo i drago šta san mu se itnila oko vrata. Meni nije bilo drago, jerbo kad san se već itnila, tribala san se itnit onome jedinome neoženjenome Francuzu koji je bija u toj grupi. Ali taj je hoda još sporije od mene, ako je to uopće moguće, i bija je na kraju kolone pa nisan mogla do njega dobacit.
Da van sad ne pričan zastrašujuće detalje cile te pogibelji, zahvaljujući nekoj ludoj srići pas nas nije raskomada jer su ga Francuzi potirali mašući onin njihovin štapoviman. Koja hladnokrvna nacija! Suprotstavit se takvoj zviri sa običnin štapoviman vičući mu sabrano "Iš, iš!", to je po meni scena za snimit film o nevjerojatnoj ljudckoj hrabrosti i nagonu za preživljavanjem.
Međutin, ako san mislila da san timen završila sa pasiman, juto san se privarila. Do kraja mog odanja sa Francuzima po otoku, naletili smo na još, brat bratu, dvi ijade pasa. Iskakali su iz svakog kantuna, ja san svaki put vrištala i itala se turistiman oko vrata, nekad i ženskima, dici, nema veze, kad je glava u torbi čovik ne bira. I eto tako mi se bog osvetija za onu zločestu kolumnu o pasiman. I onda turistički vodiči pričaju turistiman kako se stanovništvo na otociman najviše bavi turizmon. Ka da nije svakomen jasno da se u stvari najviše bave uzgojen pasa.
Sad bi moja prijatejica Danica Čvorović rekla da san ovo sve mogla ispričat u dvi riči, znan. Lako joj je govorit, kad nije prošla šta san ja prošla. U agenciji su poslin zakjučili da nisan baš ono šta se reče stvorena za taj posal. Na stranu pasi i grmjavinske oluje, ali malo je ka nezgodno ako vodič zbog fizičkih ograničenja hoda na kraju kolone umisto isprid turista. Ispalo je da san malo spora. A nisan. Nego Francuzi prebrzo odaju. Đava in prišu odnija. Moja mater govori kako svako jutro kad ide u dućan po kruv, sretne neke strance kako trču.
- Kako znaš da je taj šta trči na primjer stranac, a ne naš čovik? - pitan je ja.
- A bogati, lako ti je to znat. Ka da bi naš čovik trča a da ga niko ne ganja?
Post je objavljen 25.04.2012. u 15:13 sati.