marchelina

29.01.2011., subota

Mejkap

U onin američkin filmovima judi se jubu odma ujutro čim otvoru oči, neopranih zubi. Ženske su in odma lipe, nako neumivene, i nenašminkane. Ja kad ujutro dobauljan do ogledala i ugledan se, dobijen pitiespi. Zato je važno znat dobro se našminkat.

Al' uvik me mučilo kako je muškima kad te jubu, a ti pod punom spremom, našminkana uzduž i popriko. Mislin, oni to sve pojidu, jel' tako? I onda se čudimo šta kraće živu, a pri svakon jubjenju ih sustavno trujemo.

A dobar mejkap čuda čini.
Gledan one manekenke, stavu malo rimela priko trepavica, zatrepću, i digne se vitar u par susidnih ulica.

Ja odma zakjučila da i meni taki rimel triba.

Ono, stavin ga, trepnen u Varošu, zapuše vitar na Sućidru. A mogla bi i činit faturete gori onin jedriličarima na Zvončacu.

Kad je bonaca lipo unajmu mene da in sidin na zidiću kraj mora, lamatan nogama, i trepćen. Koji bi to lipi vitrić bija. Jedino šta bi mogla doć ka u sukob interesa jer bi stoposto treptala pinku jače kad bi jedrija koji moj favorit.

Kupila ja dakle isti takvi rimel ka na reklami, nanesen ga a trepavice mi se pristrojile „na parove razbrojs'“. Svaka za se travu pase.

Doduše, uspijen ja nekad i dobit na gustoći.

Kad mi se zbog nepreciznog nanošenja slipe gornje i donje trepavice.

Samo šta onda ništa ne vidin. A štaš' i gledat kad si lip.
Ja uspijen ostat lipa negdi otprilike do autobusne stanice. A onda me počnu svrbit oči pa ih spontano protrljan. Dok dođen do grada, izgledan ka da san se sudarila sa kamijonon punin kozmetike. Tekuće.

Sa šminkanjen usta mi je još gore. Ne moran ni govorit da šminku pojiden 5 minuti nakon šta se našminkan. Zaboravin da san dama, jebiga. Onda mi je jedna prijatejica poklonila neku posebnu šminku koja je ujedno i sjajilo. Uputila me je da prvo triban stavit običnu šminku, pa ondak to sjajilo, koje je izmišljeno baš za ovakve debile od žena ka šta san ja.

Postupila san po uputama, i izašla iz kuće sjajnih usta. Jedino šta ih nisan mogla otvorit. Pa san skoro cilu večer mučala, našta mi je oni moj reka da me nikad nije vidija tako žemstvenu.

Ja san samo nešto promumljala i, u skladu sa novin imiđon, žemstveno se nećkala. Šta god bi me pita, ja san mumljala. Usput san nehajno vrteljala pramenćić kose okolo prsta. I treptala. Zalipljenin trepavicaman. I pućila ustašca onako kako san ja zamišljala da izgleda seksi.
Našta me je on pita da koju se gospu keljin.

Bila san krenila i turpijat noktiće, ali san se navrime sitila da san prije dvi ure pojila dva nokta prateći napeto na hateveju oćeli Sanader nać misto za sist u saborskoj dvorani.

Sve u svemu mislin da san ga tu večer osvojila. Ne Sanadera, nego toga moga.

Neman pojma zašto mi se više nikad nije javija.

Možda san tribala stavit i neki rečemo broš. Kad žena ima broš, pričala gluposti, il' ne pričala ništa, vaik zadržava svoju poziciju.

Image and video hosting by TinyPic


27.01.2011., četvrtak

Smijeh je tražila

Ovajj....ne znan kako bi van ovo rekla.....

Marčelina

se

ukoričuje!!!!!!!!!!




24.01.2011., ponedjeljak

G-točka

Neke žene govoru da su muški svi odreda sebični kurbini sinovi jer da ih nije briga za nas žene, pogotovo kad je rič o kokolavanju. More bit da ih ima i takvih, šta ja znan. Ali meni su najsmišniji oni šta nisu sebični, nego baš suprotno, cilon dušon i tilon želu ugodit ženi. Pa od puste želje da nan učinu lipo, opet sve isfalivaju.

Tako su uprli tragat za ton famoznon G-točkom ka da in život o njoj ovisi. I narafski, ka i u svemu, i u dobrodušnosti pritiraju. Problem je u tomen šta in u toj potrazi za G-točkon proradi dišpet i ona muška taština pa zaboravu zašto su uopće tu i šta ste u stvari krenili radit. Tako se sve pritvori u ono "Ne-zva-se-ja-Mate ako je ne nađen do sutra ujutro!".

Tako san ja jednomen, u namjeri da skratin proceduru, rekla da ne triba puno tražit nego da kad naiđe na moju G-točku da ću mu ja to signalizirat.

- Kako ćeš mi signalizirat?

- A bogati, neću ti mavat zastavicama! Vako, kad ja viknen "uimeissovo!", odma ćeš znat da si naša tu točku, pa se onda moremo nastavit seksat!

- Ma bogati štas' mi pametna? Pa ti ženo božja vičeš "uimeissovo" čin te taknen!

- Pa šta, to more bit onda znači da ja iman više tih ge- tačaka!

- Nemoš imat više ge-tačaka! Samo je jedna G!

- Je, al' moja tačka G ima prikonekoliko stavaka!

Nisan ga uspila odvratit od ekspedicije, taki su muški, kad zajunu, zajunu. Ja mislin da svakoj normalnoj ženi to čačkanje u određenon momentu počne ić na živce i na sve ostale točke po tilu. Šta fali uostalon staroj dobroj točki D i točki C? Žena tila ne tila poželi da se lipo držu starih običaja i ostanu sebični kurbini sinovi.

Ali kako čoviku koji ti se trudi ugodit reć da je brate dopilija? Kako mu reć „ jebenti slovkanje i točkanje, aj se ti lipo ostavi geometrije i uvati se tradicijonalnih teknika đavlu i ti i Ge ti točka!“ Nikako!

Prvo, šta bi se uvridija, pod uvjeton da uopće svati šta mu oćeš reć!
Zato san odlučila muškon rodu obratit se jedinin rječnikon koji oni razumu – nogometnin.

Dakle, dragi moji, pohvalno je šta ste uočili da gol u prvoj minuti nije ono šta će ženu oduševit. Je da van je tribalo par stoljeća, ali to ne umanjuje veličinu vašoga uspjeha. Međutin, malo ste krivo svatili bit riči „predigra“. Ta rič, naime, ne znači da tribate satima zbunjeno trčkarat po terenu i panično bižat od protivničke branke, jer van se more desit da na kraju pucate na praznu branku. Jebiga, vrataru dopizdilo i otiša. U tom slučaju ni gol šta ga postignete više neće bit za ovacije. I publika neće bit na nogama. Dapače, može van se desit da svatite da ste ostali potpuno sami na terenu.

Driblanje može bit zanimljivo samo na niko vrime, ali prodriblat cilu utakmicu nije pametno, jer smo svi, na kraju krajeva, tu zbog gola. Toliko ste postali opsjednuti traženjen točke G, da počinjete zaboravjat stavit točku na „i“. Svaka čast prednjen veznon, i stražnjen veznon igraču, ali ne dodat centarforu balun u pravon momentu, znači možda i izgubit utakmicu. A onda van ne gine hitni transfer u neki drugoligaški klub.

Ili, u najbojen slučaju, humano priseljenje na – rezervnu klupu.

10.01.2011., ponedjeljak

Fejzbuk profil

A judi moji koji san straj proživila neki dan. Javilo mi da je oni bogatun, gazda od Fejzbuka, odlučija da će ugasit fejzbuk jerbo da mu je dosadilo i da mu negativno utječe na privatni život! Prvo san mislila da je neka novinarska patka, pošto više nemaju senzacijonalističkih vijesti - saznali smo sve od tomen kako izgleda Sanaderov zahod u zatvoru, kakvi su mu dnevni jelovnici, temeljito smo upućeni u najnovije stanje i kretanje Severine-sriće-naše i onoga njezinoga kralja bakra, i nemaju više mediji o čemu pisat.

Šta se tiče Severine, opeta mi idu na živce šta se mišaju u nečiji intimni život, ne može se žena danas više ni zajubit u čovika iz druge države a da se konpletno pučanstvo ne digne na noge. To šta taj njen novi ima pinku bolju financijsku situaciju nego prosječan hrvacki čovik, i šta mu Elektra po svemu sudeći neće iskjučit struju u dogledno vrime, ne bi triba bit razlog za tako ga olajavat. Osim toga ako ga zovu kralj bakra to očito znači da se Seve zajubila takoreć u čovika iz proizvodnje, šta je za svaku pohvalu u današnje vrime kad ove bidne iz proizvodnje više niko ne šljivi. To šta se ona zajubila u njega a ne u nekog naprimjer našega iz splickoga brodogradilišta je čista slučajnost i sudbina, a sudbini se nije mišat u posal.

Nego, da se vratin na Fejzbuk. Bome san se bila dobro pripala. Ne zato šta ja ne mogu bez Fejzbuka, mogu prikinit kad oću, jel', nego zato šta svako ko drži do sebe ima Fejzbuk-profil. Fejzbuk -profil to van je kad čovika pogledate sa strane, tj. iz profila i odma mu po obliku nosa i izbuljenin očima vidite da se ne skida sa konpjutora, a pogotovo ne sa Fejzbuka. Prije je čovik bija faca ako je ima grčki profil a danas bome bez fejzbuk-profila ka da te i nema.

Ali nije Fejzbuk važan samo zbog vlastitoga profila, nego i zbog međugeneracijske komunikacije i interakcije. Meni je recimo neki dan bila mala od brata u goste. Ima četrnajst godina, i čin je došla odma je pitala da more li na konpjuter. Nisan je uspila ni vidit takoreć, ni pitat je kako je, ona se već montirala na laptop u drugu sobu. Šta ću sad? Mislila san se jedno pet minuti, a onda san lipo sila i ja za drugi konpjutor, uletila na Fejzbuk, i poslala joj poruku u inbox: "Zlato tetino, baš mi je drago šta si mi malo došla, nismo se odavno vidile!"

Narafski da mi je odma odgovorila:"Ajmeee teto, i meni je drago šta san došla kod tebe!"

Sva srića da san joj na listi prijateja, pa smo se do sita napričale! Nisan priskočila još i lajkat joj par statusa, to je ka neka vrsta bontona na Fejsu. Lajkan ja tebe, pa ti lajkaš mene, pa moji prijateji lajkaju tvoje lajkanje mene, pa ja lajkan moje prijateje koji lajkaju tebe jer si lajka mene. Za one osobenjake koji nisu na Fejzbuku, "lajkanje" je kad ti se nešto sviđa.

Kad san joj nakon po ure rekla da bi je ja ipak volila malo ka i vidit, lajkala mi je i to i poslala mi u inbox poruku sljedećeg sadržaja:"Ajme teto šta si smišna, pa iman mojih dvista slika u foto-galeriji! Samo klikneš!"

Starija mala od brata, ona šta ima osamnajst godina, skinila me je sa liste prijateja zato šta san je bila špijala čači kad je na profil stavila sliku na kojoj ona i neka joj prijatejica sidu zagrljene, mutnih očiju, za stolon sa dvi boce nekog pića. Brat mi je bija poludija i odma iša obavit odgojno-obrazovni razgovor sa njon.

- Dobro, kakve su ti ono slike po fejzbuku nesrićo?

- Ma tata, nije ti to ništa strašno!

- Kako nije strašno dite božje, sidiš ispri dvi boce alkoholnog pića!!

- Ali tata, pa to su bile prazne boce!

- To i je ono šta me brine, tuko!!!

Nakon toga mala me promptno skinila sa svoje liste. A nije mi to bila jedina neugodna situacija tamo. Jeanput mi je posla zahtjev za prijatejstvo neki čovik kojoga ne znan. Ja mu odobrila zahtjev i počnemo mi komunincirat priko poruka. Sporadično zamantana i smušena kakva jesan, pitan ja njega:

- A čime se ti inače baviš u životu?

Čovik mi prista odgovarat, nije se više uopće javija. Bilo mi je to malo sumnjivo pa san mu uguglala ime i prezime da vidin ima li ga u javnome životu. Google mi izbacija jedno dvi ijade stranica o njemu, čovik teški selebriti, jedna od najpoznatijih faca u umjetničkin krugoviman u Splitu, poznat u Hrvackoj i van nje, a ja ga pitan da "čime se on inače bavi u životu". Biće mislija da ga zajebajen. To je bilo otprilike isto ka da naletin negdi na Baraka Obamu i pitan ga da čime se on inače bavi u životu.

Bilo mi je malo ka neugodno, a opet, šta ću mu ja, kad je loše ispa na sliki od profila.

U svakon slučaju, poslin one vijesti da će se Fejzbuk ugasit, došla je i nova vijest da se neće ugasit. A već san se bila pripala da ću se morat počet sa judima družit na staromodne načine, ono, štajaznan, pričat sa njima uživo, nalazit se na kavama, po gradu i po rivi. To bi u judckoj evoluciji bija korak unazad, ako se mene pita.

Uopće mi se to ne lajka, da prostite.

05.01.2011., srijeda

Oni muški mi ženske

Najteže je kad je čovik bolestan. A još teže je kad je bolestan i sam. Sva srića, za to postoje prijateji. Da te nazovu, svrate sa narančama i bananama, da te nasmiju. Tako je mene jučer nazvala moja prijatejica Crvenkapa. Nju obožajen. Nas dvi smo dvi sušte suprotnosti. Kol'ko san ja kaotična, zanesena, zamantana, impulsivna i nerealna, toliko je ona pragmatična, staložena, organizirana i prizemljena. Crvenkapa ima jednostavan stav prema životu: ako postoji problem, postoji i rješenje. I čemu drame? Ja opet, ja san hodajuća drama. Dramatično doživljavam sve. I buđenje i spavanje. I noć i dan, i kišu i sunce.

I gripu.

Zove mene dakle Crvenkapa i odma u uvodu staloženo postavi par pitanja o mojim simptomima.

- Jel' kašlješ? - tonom obiteljske liječnice.

- Je - nemoćno ću ja.

- Fibra?

- Je - dramatično ću ja.

- Ok. Da vidimo (ukucava nešto u google), aha, evo, dakle, da, moguće je da je gripa, ali ako te ne bole mišići i kosti, postoji mogućnost da je riječ o običnoj virozi. Jel' te bole mišići i kosti?

- SVE me boli! - zavapin ja melodramacki.

- Dobro, dobro, smiri se, ne pitan te jel' te sve boli, nego šta te boli. Bit će to sve ok, ne brini. Sad je bitno da ne budeš usamljena, da ti se ne pogoršaju simptomi. Pa ću te ja nazvat za 10 minuta, kad maloga strpam u krevet. Onda ću pripremit robu za peglanje i malo ćemo pričat, može?

- Može - odvratin krotko, pitajući se koju gospu joj znači ono "pripremit ću robu za peglanje"? A onda se sitin. Praktična i organizirana kakva je, peglat će robu i pričat smenon. Nema kod nje gubljenja vrimena. Stvarno me impresijonira.

Zove nakon 10 minuta.


- Kako si mi?

Zamišljan je kako drži slušalicu pričepljenu između uva i ramena i istovremeno pegla lancune.


- Booooli meeeeee, sve me boli!

- Ne paničari, sama ćeš sebi pogoršat.

- Stoposto mi je ovo ona svinjska i umrit ću a nikada u Ameriki nisan bila!

- Ka prvo, nećeš umrit. Ka drugo, Amerika ti i i nije nešto, moš mirno umrit.

- Molin?!

- Ne, nisam mislila daš umrit, to se tako kaže, aj ne dramatiziraj bogati. Uostalom, to je obična gripica, gripuljak, gripćić, gripuljče, ima i težih stvari u životu.

- E pa meni je teže! Teško mi je za poludit! Jer nije me uvatila samo gripa, znaš!

- Nego? Šta te još uvatilo?

- Ne mogu ti reć. Prestrašno je. Pre-pre-pre-prestrašno!

- Daj, pa prijateljice smo! Ajde, olakšaj dušu!

- Ok. Ali obećaj da'š mučat o tomen?

- Obećajen! - svečanin glason.

- Dobro, onda. Eto, čini mi se...čini mi se da me vata oni...klimakterij!

- Hm? A molin te po čemu si to zaključila?

- Pa po tomen šta iman problema..znaš već...kasni mi..

- Kasni?

- E . Već dva miseca! I iman fumade!

- A možda si trudna?

- E bar da jesan! To bi mi bilo lakše nego da san klimakterična!

- Ček, ček, ajd' smiri se. Ne-dra-ma-ti-zi-raj. Sad ćemo vidit.


I nestane na minut. Znala san. Otrčala je opet na google.


- Hmm..da, slušaj, ovako: klimakterij zahvaća žene u dobi između 45 i 55 godina..

- A, super, onda to nisan ja, ja san između 47 i 55!

- Ma muči i slušaj me! Dakle..hmm..aha, kažu, prvo oko dvi godine traju smetnje sa stvariman, malo ih ima, pa ih nema, pa oće, pa neće, to ti se zove predklimakterično stanje. Onda nastupa dakle totalni prekid, to ti je klimakterij, a onda poslin toga još jedno dvi godine smetnji dok se organizam privikne na novo stanje. To se naziva postklimakterij. Drugim ričima, to će ti sve skupa trajat nekih 5 godina.

- A?!? PET godina? Pet godina?? Zafrkaješ me?

- Ne zafrkajen, ali ne brini, ovdi piše da kad prođe tih 5 godina, bit će sve u redu, neš više imat smetnji nikakvih. Jedino će ti se možda smanjit seksualna želja.

- Šta?!? Aaaaaa, ajmemeni jadnatisaaan!! Ne želin da mi se smanji seksualna želja! Ta mi je želja jedina preživila recesiju!! Jedina šta mi je ostala! Vratite mi moju seksualnu željuuuuuu!!!

- Daj, ne dramatiziraj. Pa ima u životu i drugih radosti, osim seksa.

- Jel'? Naprimjer?

- Pa...Dobro, ne mogu se sad sitit, ali san sigurna da ih ima!

- E, uguglaj, možda nađeš! Ajme skočit će mi fibra od tebe!

- Dobro, ne dramatiziraj. U svakom slučaju, klimakterij ti je prirodno stanje, nemaš potribe tako reagirat.

- Prirodno stanje? Tebi je prirodno da čovik izgubi seksualnu želju i da ima fumade? Sad mi još samo reci da je i gripa prirodno stanje!

- Pa, na neki način i je...ček, evo na google-u piše...

- Crvenkapo!!!!!!

- Dobro, dobro, neću. Slušaj, dobra stvar klimakterija je šta se više ne moraš brigat oćeliš zatrudnit! Poala gušta čoviče! Gotovo je sa antibejbi, sa kondomiman, sa svim tim komplikacijama! Jupi!

- Jupi? Jupi?!

- Pa e, napokon moš bez straja uživat u seksu! Jupi, jupi!

- Dobro kako mogu u klimakteriju uživat u seksu kad si maloprije pročitala da u rečenome klimakteriju dolazi do smanjenja seksualne želje? Kako more čovik uživat u nečemu do čega mu više nije, ha? Oš mi to objasnit?

- Ajme meni šta si grintava!

- A zamisli kako je tek muškima? Oni upadnu u klimakterij svako malo!

- Kako sad to?

- Jel' se u klimakteriju smanji seksualna želja? Je. Jel' muškima opadne...ta želja čim vidu kondom? Je.
E sad, vidiš ti kako se stvari kompliciraju. Mi ženske u klimakteriju više ne moramo pazit, ali nemamo više baš ni želju. A muški, ako više nema potribe za kondomiman, možebitno izađu iz klimakterija taman kad mi upadnemo u njega, jerbo in se želja pojača baš zato šta su se riješili kondoma! I tako nikako na zelenu granu! Mimoilazimo se cilega života, još od vrtića, ma šta, još od rodilišta, mi u rozo oni u plavo, pa poslin u braku oni volu svoje mame a mi ih ne volimo, mislin, te njihove mame, pa oni nogomet mi serije, oni muški mi ženske, oni dižu dasku od zahoda mi je spuštamo, a šta je najzanimljivije...

- Marče.

- A?

- Aj izmiri fibru, svega ti.

01.01.2011., subota

Perpetuum mobile, Onur, Cupelmen i vatrometi

Ka i svaku, tako san i ovu Novu odlučila dočekat kod mog brata i njegove male familije.

Bratova familija trenutno broji dvoje odraslih, troje dice, jednog hrčka, jednog pasa i jednu zlatnu ribicu. S obziron da živu podno Marjana, moglo bi se komotno reć da je pravi zoološki vrt u stvari smješten u njihovoj kući. Oni uvik imaju najmanje dvi životinje na skrbi. Ja se ne ubrajan u to, meni brat govori da san ja beštija, a to nije isto šta i životinja. Beštija je karakterna osobina, a ja osobno to uvik doživin ka konpliment.
Imali su oni još i mačku, i kornjaču, a nilskoga konja i australijskog čudnovatog kljunaša sva srića nisu uspili prinit priko granice, nisu imali uredne papire.

Puten do brata i Veloga Varoša, prošla san kraj klizališta na Prokurativama. Nekoliko dice je klizalo, a po Splita je visilo na ogradi i zapanjeno promatralo to najnovije splicko čudo.


Image and video hosting by TinyPic

Većina publike je očito iščekivala neki spektakularni pad onih najhrabrijih šta su odlučili izać na klizalište. Najhrabriji su najhrabriji ne zato šta su odlučili klizat, nego zato šta su se to usudili izvest isprid splicke publike. I puno normalnije radnje od klizanja teško je dostojanstveno odradit isprid svih tih urokljivih očiju koje jedva čekaju neki gaf e da bi mogli prokomentirat "Ala redikula, brale!"

Ja san bila nekako tužnjikava, misleći kako mi baš i ne služi na čast da Novu godinu dočekujen okružena familijon, dičurlijon, pasima, hrčkima i zlatnin ribicama. I za Božić i za Novu eto pritisla me neka usamjenost, opsjedale su me slike nekakvog kamina, plamsajuće blagdanske vatrice, i nekakvog princa koji bi me tačno u ponoć zagrlija ka Onur Šeherezadu, šapćući promuklin glason na moje uvo zažareno od vina, vatre i jubavi: "Sritna ti Nova, o ti prekrasna, predivna, prefenomenalna ženo mog života, ovog, i svih sljedećih mojih života i inkarnacija...."

Bratovo najmlađe dite je mali pinpilinić Noa koji ima četri godine i nikada ne gasi. Drugin ričima, ne zatvara usta doslovno cili dan. On je navijen, on misli da živit znači - govorit. Govori bez pauze, bez točke, bez zareza, bez točkezareza, i bez obzira. Melje li ga melje, ne gasi, osim kad, napokon, zaspe. A kad zaspe, to je ka da ga neko išteka iz struje. Samo klone, ka mali lutak. Sklupča se u nečijem krilu onako kako se sklupčavaju umorni anđeli. Mi onda svi zastanemo i gledamo u to lišce, najedanput puni strahopoštovanja prema stvorenjcu koje, čak i kad zašuti, i dalje okupira našu zajubjenu pažnju jednakim intenziteton.

Image and video hosting by TinyPic

Njegova verbalna hiperaktivnost je neobjašnjivi misterij, nikome nije jasno odakle mu toliki vokabular, i kako more 24 sata govorit bez uzimanja zraka. Ukratko, Noa je, još službeno nepotvrđeni, perpetuum mobile. Tako san, umisto Onurovih stractvenih izjava jubavi, morala odslušat

"Teeeto!! Znac cta can dobija za Bozic? Jel' znac, jel' znac, jel' znaaaaac???? Cokoladu! I hrcka! I autić! I Cupelmena!"

O, bože. Je, slatko je, priznajem. Ali ja bi Onura, a ne Nou.

Uz sve to, Noa je još i najmlađi od bratove dice, uvjeren da se svit vrti oko njega, i potpuno mu je neshvatljivo kako iko od ukućana i gostiju može pričat o ičemu šta nema veze s njim. Kad se neko od nas zanese pa pokuša pričat o politiki, socijalnoj situaciji, miru u svitu, on se uvridi i promptno prekida takve pokušaje u samom začetku, vraćajući pažnju ponovo na ono jedino bitno - na samoga sebe.

Iako ga obožajemo, jer dica i jesu mala božanstva, čak i kad ne zatvaraju usta 24 sata u kontinuitetu, ponekad poželimo da bar na pet minuta brate ugasi. I tako kad se mali perpetuum sinoć naglo umirija i presta nas zasipat bujicon svojih akcionih fikcija tipa "Ja čan jaci od Cupelmena i cve cu vac plebit!" ili "danac can letija pliko ciloga glada jel iman najveća klila na cvitu!", i pitanjem "Kad ce vice vatlomet?", svi smo odahnili.

A onda nan je bilo sumnjivo. Ček, presta je govorit, a nije zaspa? Ruka na čelo, a čelo - oganj. Toplomjer pod pazuh - fibra, 40 stupnjova, celzijusovih. Šta se nas tiče, taj podatak nas je drmnija ka 40 merkalijovih. Strka, panika. Kako može u tako maleno tjelešce stat 40 stupnjova fibre?? Uspili smo ga nagovorit da otvori usta, proguta je Lupocet na jedvite jade dok smo mi pobožno pratili njegovo gutanje, moleći se da ne povrati i sirup i komplet sadržaj novogodišnjeg ručka.
A onda čekanje da Lupocet počne djelovat. Brat je zalipija prste za toplomjer, miri mu fibru svakih šest minuta. Ponekad zna bit tako psihotičan. Ne toplomjer, nego brat.

Kroz prozorćić njihovog stana u Varošu prolamali su se udari petardi i bljeskovi malih vatrometa, onih koji su najavljivali glavni, veliki splicki novogodišnji vatromet tačno u ponoć.

Na božićnon drvcu svitlucalo je ijadu svićica, na televiziji je iša direktni prijenos koncerta na rivi.
Glas Olivera Dragojevića je zajedno sa galebon lebdija nad rivon a usput i ustvrdija kako na rivi trenutno ima "miljun svita". Uopće nisan sumnjala da je to precizan i tačan podatak. Marijan Ban, čovik sa najsmišnijim radom nogu na planeti, piva je "Četrnajst palmi" uz pratnju svih onih miljun glasova.

A mi smo vidili samo ono sklupčano, fibrom prisilno umireno blebletalo, i čuli samo ritam njegovog ubrzanog disanja.

Nakon otprilike 40 minuta tjeskobnog iščekivanja, mali lutak se naglo uspravija na kauču i probijajući se ispod dekice uzviknija:"Ja cam gladan!"
Nema tog novogodišnjeg slavlja koje se more mirit sa euforijon olakšanja i sriće koja nas je sve uvatila kad je toplomjer pokaza da je fibra sa prestrašnih 40 pala na podnošljivih 39,5. Živija Lupocet!

Dobro, osim pozitivnog djelovanja, Lupocet, ka i sve likarije ima i neke neželjene nuspojave. U Noinom slučaju, nuspojava je bila još energičniji nastavak njegovog laprdanja. Čim mu je fibra kalala pišljivih pet stupnjova, navija se ka mišalica za beton - bla bla bla bla, i bla bla bla bla, i Supermeni i autići i letenje i kamijoni i čokolade i čarobni plaštevi, počeli smo kolutat očima a brat je čak i predložija da ga nekako natiramo da povrati oni Lupocet, pa da se mlin opet umiri.

Za onih po ure koliko je fibra stala na 39,5, Noa je uspija u sebe ubacit i progutat redom: juhu, španske ptice, manistru i toč, malo francuske salate, po kile kruva i 200 grama čokolade. Naravno, ne prekidajući monolog niti na jednu sekundu. A najgore od svega: bez prestanka nas je morija pitanjem o velikom vatrometu.

"kad ce vatlomet? je li bija vatlomet? zacto joc nije bija vatlomet?"

Kad je u sebe utrpa sve šta je bilo na stolu, smistija se na kauč ispod svoje dekice, svako malo skaćući i vireći kroz prozor, uz prigodno neočekivano pitanje:"KAAAAD CE VICE VATLOMET???"

Taman kad smo počeli skoro žalit šta smo mu uspili smanjit fibru, naš Cupelmen se ponovo sklupča, glavicu nasloni na jastuk sa obje rukice položene ispod obraza, i zašuti. Strepnja nas je još jednom sve nadnijela nad njegovim gnjezdašcem, opet dlanovi na čelo, brat živčano trese toplomjerom, iščekivanje rezultata, i, ponovo, šok: 40 stupnjeva.

U tom momentu postali smo svjesni da je situacija ozbiljna. Uslijedilo je nazivanje baka, i hitnog dječjeg prijema u Splitu, savjeti, starinski i novodobni, nervoza, svađa oko primjene savjeta, tjeskoba, grč u stomaku, i zajapureno Noino lice, i neprirodno zaustavljeni perpetuum mobile.Temperatura na splickoj rivi je onako novogodišnje rasla, a paralelno s njom i ona Noina, 40 sa jedan, sa dva...Brat uzima malo užareno klupko, jure s njim u kupatilo, tuširanje uz vrištanje i borbu, hladni oblozi, krpe namočene kvasinom, na tabane, na dlanove, na čelo...

U ponoć je sa rive u prilipo splicko nebo prsnija onaj najlipši vatromet radosti i slavlja, a Noa nije ni trepnija.

"Noa, vatromet! Pogledaj, počeja je vatromet!"

Noa blidim, upitnim pogledom prošara po našim očajnim licima, a potom nastavi ravnodušno zuriti u onu neku nevidljivu točku u koju zure svi ljudi kada boluju, potpuno odvojeni od bilo čega iz stvarnosti zdravih.

Promatrala san brata kako se naginje nad svojin najdražin Cupelmenom, kako ga oprezno ljubi u vratić, ka da će tim dodirom usana iz njega izvući fibru zajedno sa svim njenim opakim živinim stupnjevima. Osjećala san kako mi se skuplja grlo pred prizorom najčistije, najstrašnije, najteže ikad postojeće brige na svitu: brige za bolesno dite.

Kada se već činilo da Noa neće uspit svojim čarobnim krilima priletit priko vatre i ognja zločestih zmajeva, kada nikakvi vatrometi, ni pokloni ni obećanja nisu uspili privuć njegovu pažnju, kada su se među nama uspaničili i oni poslovično najhladnokrvniji članovi obitelji, Noa se najedanput ispravi na kauču, strgne sa sebe dekicu, pobaca sve one krpe-obloge i uzvikne:

"Je li bija vatlomet? Ocuuu gledat vatlomet!!!"

Poskočivši, najedanput smo iz one obamrlosti svi bili na nogama puni nade, i mi, i pas, i hrčak, pa čak se i zlatna ribica osovila na one svoje lelujave peraje, još jedno mirenje fibre, toplomjer pod mali pazuh, još jedno iščekivanje i onda, napokon, najbolji rezultat te noći - 37 sa osam!

Nastupija je najsjajniji vatromet radosti ikad viđen u splickim novogodišnjim noćima! Najedanput smo se svi pretvorili u perpetuum mobile, svi smo pričali u isti glas, tako živo i tako brzo i tako nesuvislo da je čak i Noa, kralj svih brbljanja, osta pomalo zapanjen, najedanput su se sve naše božićne, novogodišnje i ine životne želje stisle i ostvarile kroz jednu jedinu zajedničku želju: da Noi padne fibra.

Promatrajući nekoliko sati kasnije kroz prozor prvu splicku zoru nove godine, dok je iz pozadine dopira zvuk Noinog mirnog, ujednačenog, zdravog sna, glavom mi prođe misao čistog blagdansko-filozofsko-religijsko-egzistencijalno-ljubavnog prosvitljenja:

Jebo Onura. Ovo ja zoven savršenim završetkom novogodišnje noći.




<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se