Frustrirajuće je kad se oko tebe događa neka nepravda a nitko ništa ne može. Svi vide i svi negoduju, ali ništa ne mogu. Ogromna količina gnjeva se tu stvara i potiskuje, kao para u ekspres loncu.
A krivac likuje. I uživa.
Baš zbog takvih krivaca smišljeni su zakoni i pravna država, možda je i pismo izmišljeno baš radi potrebe da se takve stavi u red, da zapišemo što se smije. što ne smije, da ne bi bilo da nisi znao.
Hamurabi je bio neki tamo vladar s početka civilizacije koji u kamen urezao svoj Hamurabijev zakonik i lijepo dao do znanja svima što se ne smije radit i ako to netko ipak radi što će mu napravit u smislu, odsjeć ruku, prst, uho, protjerat ga, gađat kamenjem, vodat golog po gradu i slično.
E, a danas je kao velka fora bit protiv bilo kakvog zakona i bilo kakvog pravila.
Svi znaju da se ne smije pišat i kakat po ulici, da se ne smije pljuvat i bljuvat po putu kud drugi prolaze, da se ne smije stat s autom na sred ceste, da se ne smije lagat, da se ne smije izmišljati ružne priče o drugima i govori lažna svjedočanstva, da ovo ono...(I čak piše šta smije Predsjednik, šta ne smije, šta mora, a kad može radit po svom, kad može Predsjednik što ne bih ja...)
I, znate već kako to ide....
Usprkos željama svih nas koji volimo red i mir, nas koji bismo igrali po pravilima i koji bi sve na fino i nenasilno i vrlo ljubazno i po bontonu, množe se takvi krkani koji krše pravila, kao neki frajerčine, kauboji koji blatne čizme stave na stol i ljuljaju se u stolici dok je ne rasklimaju, kao neki baje, kao neki gazde, age, bosovi, rade sve što im padne na pamet i jebe se njima što će se netko radi toga sekirati, uzrujavati, inkomodirati. Baš ih briga.
Šta im ko može. Imaju pravo na sve. Oni uzimaju. Oni krše. Oni su Uzurpatori. Ne zato jer im treba, nego zato jer mogu. Ne zato jer im je netko nešto kriv, nego zato jer im je ćef. Jer im je došlo.

Naš dežurni spamer uživa blokirat blogove kad mu to dođe, kad nakupi energije koju negdje mora ispucati. Svima ide na živce ali nitko niš ne može. Do sad je blokirao i tako privremeno isključio podosta nas jadnika koji niš ne možemo.
Možemo samo čekat da se sam makne, da mu dosadi, da mu prođe i da se prebaci na novu metu. Možemo pokrit rukom oči i misliti da nas ne vidi, i biti tiho da mu ne zapnemo za oko. Jer ako se namjeri na nas, ništa se tu ne može. Nitko mu niš ne može.
Jer se baš ništa ne može.
Jer ovo je vrijeme uzurpatora.

Gledala sam skoro sve filmove o Terminatoru 1,2,3,4,5,6 kako su izlazili od 1997 na dalje. U to doba računala su počela biti dostupna ali nisu baš svi imali doma računalo.
Kad je izašao prvi Terminator, imali smo video rekordere s WHS-kazetama, posuđivali smo kazete u videotekama, imali smo satelitske antene na krovovima i prve mobitele. Priča o Skynetu u Terminatoru izgledala je pretjerano, kako i trebaju biti fantastične priče.
Nisam ih shvaćala ozbiljno, naravno, kao što se ne shvaćaju ozbiljno bajke .

Večeras je Terminator na TV programu.
Ali, više nije obična bajka za zabavu.
Sad je skoro obrazovni film, skoro dokumenterac.

Je li AI u rodu sa Skynetom?

I zašto me stalno traže kad se negdje logiram da potvrdim da nisam robot? Zašto bi to pitali?

Bojim se

Nije pristojno zabadati nos u tuđi pijat, u susjedove poslove, gledati u novčnanik osobe koje stoji pred tobom u redu na kasi. Nepristojno je pitat druge kolika im je plaća. Nepristojno je uopće imati svoje mišljenje o nečijem poslovanju. I imanju.
Koliko je tko zaradio, koliko ima, što će prodat a što neće, pošto prodaje ćevape ili pošto domaća jaja na tržnici.
To, pošto će prodavat, to je njegova privatna stvar. Važno je samo da plati porez, a sve primjedbe i kritike daje tržište. Tržište, to je nevidljivi barba koji sve vidi, kao neki veliki brat, kao vrhovni sudac. Nevidljivi entitet . Kao Bog. Nitko ga nije vidio ali je u svemu, sve uređuje.
Tržište će dati dozvolu da i dalje funkcionira i posluje ono što ljudi kupuju a propadne ono što nitko ne kupuje. Tržište baš briga za cijenu. Samo ponuda i potražnja. Svemoguće trojstvo: tržište, ponuda i potražnja.
I privatna imovina. I individualnost.
To su osnovni postulati liberalnog kapitalizma.
Slobodno tržište na kojem svatko slobodno radi što hoće.
Prirodni zakon, kao u prirodi. Svatko ulovi ono što može. Tko je jači taj kvači.
Za to smo glasali.
Građanima bi trebalo bit drago da sve bude skupo i da stalno poskupljuje jer će se na skuplju cijenu prodavač platiti više poreza, znači, bit će više novaca u javnoj kasi. Bit će više za škole, za zdravstvo, za plaće policajcima, za popravljat gradske palače i za krpat ceste. Čak i za cvijeće u prakovima. Za sve.
Raspravljanje o nečijim cijenama i imovini, to je nepristojno.
Kad netko digne cijene, trebali bi ga pohvaliti i divit mu se hrabrosti, jer to je kao da je igrao ruski rulet. I još kad se obogati, ne smijemo tražiti dokaze o porijeklu imovine, to se radilo u socijalizmu, to je zastarjelo. Mi bi se trebali veselit svakom bogaćenju, iz domoljublja, iz patrotizma mi trebamo biti sretni jer će taj subjekt platit puno poreza od kojeg će svima biti bolje. Država će moći kupiti lopte za djecu u vrtićima. I nove pločice u zahodima u bolnicama. I platit čistačice da ih čiste.

Pravi domoljubi bi se radovali poskupljenjima a ne ko ovi lažni domoljubi koji se prave da vole domovinu a htjeli bi da sve bude jeftino a država da bude jadna i siromašna, da nema ni za sol.

Eto, vidiš, to ti je naš problem. Mi bi da država nešto napravi da siromašni budu zadovoljni. Božemeprosti, kao da smo još u socijalizmu. To ti je zaostalo socijalističko razmišljanje.
Ovi šta se žale na cijene, to su vam komunjare.

Od danas stranci smiju kupovati našu zemlju. Njive, šume. Zemljo moja. Moja domovina, ima oči boje mora, ima kosu zlatnog žita.

Koliko košta oranica u Italiji? Pošto šuma u Austriji?

Molim te, dragi moj virtualni prijatelju, nemoj mi ostavljati 200-300 komentara na blogu. Zbog toga mi blokiraju objavu i nitko ne može više ništa komentirati. Napiši mi samo 2-3 komentara, onako duhovita i štosna kako ti to znaš, al onih ostalih 197-198 i 297-298 nemoj, nema smisla. Svi mi se prestraše, ni da mogu ne žele više komentirati, a ja baš želim vidjeti što su oni skužili od onog što sam ja htjela reći. Jesu li moja slova dovoljno telepatska, da čitaoci mogu pročitati ne samo ono što piše nego i ono što ne piše. A ti mi ih prestrašiš. Uteknu. Pa molim te, nemoj. Ne možemo chatati na blogu, nemaju tu opciju, a baš bi bilo zanimljivo kad bi se to moglo. Neka opcija chata povezana s temom na blogu. Ma to bi bilo ludilo. Šta kažeš? A ne ovako, moraš mi zaspamati post ako se želiš družiti.
Šaljem ti kišni pozdrav i nadam se da si danas dobro. Ja sam više-manje OK