O iskrenosti

Zašto ljudi ne vole iskrenost? Svi se zaklinju u nju, svi govore
„zašto nisi (bio/bila) iskren/a“, „sve bi bilo u redu da si rekao/la
istinu“, „zašto mi ne vjeruješ dovoljno da mi kažeš što misliš/osjećaš“,
„sve mogu podnijeti osim laži“, „ljudi su tako neiskreni“ itd.
A mene, recimo, nitko ne voli kad sam iskrena.
Zapravo, većina me onda prestane voljeti.
Do sada, bez iznimke, u trenutku kad progovorim iskreno,
više nisam ni mila, ni draga, ni simpatična, ni dobra, ni podržavajuća,
ni prava prijateljica, kakva sam bila dok NISAM bila iskrena.
Pa ti reci !!!!!

Kad nisam iskrena ja šutim, ili povlađujem (šutke klimam glavom),
ili se divim (očima), ili podržavam (šutke klimam glavom), ili suosjećam (šutke klimam glavom)
ili se zafrkavam (valjam šale i dosjetke uz puno ironije i sakazma :o))),
jer mislim si, ajde bit će im bolje, ljepše, lakše, čemu ih opterećivati
onime što iskreno mislim. To je ionako samo moje mišljenje.
Bez njega, bit će im bolje, ljepše i lakše.
Vic je u tome što je meni sve gore i sve teže.
Hoće iskrenost na vidjelo. Pa to ti je !
Pak onda dođe trenutak kad ipak odlučim reći što mislim.
Bez zadrške. Lijepo i otvoreno. Nježno. Argumentirano. Pažljivo. S poštovanjem.
Nekada za pet minuta, nekada za koji mjesec.
Bilo je slučajeva kada je trajalo bome i godinama
dok se nisam na iskrenost odlučila.
Mojoj iskrenosti nije prethodila neiskrenost jer sam zapravo
izbjegavala izricanje svog mišljenja radije nego da slažem tj.
kažem nešto suprotno onom što mislim i osjećam.
Međutim, činjenica je da je i takvo prešućivanje štetno i ne vodi nikada dobromu. Ni za koga.
Jer kad-tad dođe vrijeme kad iskrenost poželi pokazati svoje lice
kad više ne može šutjeti u tišini,
i kad mora reći sve što ima.
I to je onda, najčešće, kraj.
Ljubavi. Prijateljstva. Dobro-susjedskih odnosa. Mira.
Zato je iskrenost bolja.
Kažeš što misliš, pa što bude, bit će.
Jer bit će ionako.
Samo, što duže šutiš to više vremena trošiš uzalud.
Jer neiskrenost ne može sačuvati nikoga i ništa u tvom životu.
Iskrenost može.
One i ono što zaista i vrijedi imati, poznavati, voljeti.

Dodatak: svi koji imaju prigovor da je ovo pomalo patetičan post, s
premalo mog sjajnog sarkazma, neka imaju na umu da me još drži
viroza kojoj sam podlegla u petak, da mi šumi u ušima, da mi se
prostor ljulja ko brod i da nemam osjetila okusa i mirisa, a glava mi ko
balon. Prazna :o)))))