...lijepljenje ogledala
i nešto
...krpljenja i kotlokrpljenja
SAME
Ženama je potreban samo mali znak, nagoveštaj, jedan mig, nevidljiv detalj, sitan povod, a zatim sve rade same; vole, pate, nadaju se, maštaju i plaču. (D. Radović) strefilo me to jako... toliko da sam morala još jednom staviti svoj prst na tu misao kao kad na kompliciranoj karti na satu geografije najednom ugledaš glavni grad pa iznenađeno vikneš: "tu je!"  (Sama) ... danas me ta rečenica podjetila na jednu drugu misao... meni sudbinsku, i moj prvi post ovdje... isto sudbinski, jer bio je to tronuti šapat u kojem je već ječila i odjekivala i jecala ova jeka, ali i šapat koji je izazvao ogromnu lavinu u mom životu. onom pravom. Životu. ne znam. ja sam stasala na Wildeu, zato i jesam oksimoron... sama po sebi. rekli su mi to previše puta da im ne bih vjerovala. i jer sam stasala na njemu ljubim njegovu britkost. pa je tako bilo te davne 2007. kad sam taj tekst napisala... i izazvala jednu lavinu, pa onda 2009. kad sam se drugi put pronašla u toj misli... koja me prvi put pronašla kao djevojčicu te neke - puno sreće osamdesettreće... i koja nam je, toj djevejčici i meni, napravila nešto. ne znam što... o tome je tekst. ali 2012. više se ne pronalazim u njoj... dala sam se drukčijim pokretima i navikama. no jer sam stasala na njemu, ja ljubim Wildeovu britkost čak i kad me ne poreže. a iako me i Radovićeva rečenica pogodila sjećanjem u pleksus... ne uklapam se ni u nju više, i iako sam dugo bila njen prototip... jednom, i poznat mi je njen opasan krajobraz, i prisan... tako sulud, i ne bojim ga se... kao što se čovjek ne boji svog zavičaja, i nekad ga čak i svojatam svojom zemljom u kojoj sam ja ničija, i kojoj se vraćam kad tražim onu svoju samoću bez koje ne mogu... pisati ... živjeti i iako njeni samo-glasnicima kriju u sebi i neku podrugljivost, oni u meni ipak zvone kao udivljeni ... i očuđeni, i ja znam taj predio kažem ali moja sretna karta je danas neki drugi zemljovid i moj glavni grad je neki drugi. no iako ne stolujem ni u tom Wildeu ni u ovom Radoviću... više, te zauvijek odživljene rečenice - žive u meni... svevremeno. jedino što ja nikad nisam sama. nas smo uvijek najmanje dvije... tessa k i ja  p.s. Ženama je potreban samo mali znak, nagoveštaj, jedan mig, nevidljiv detalj, sitan povod, a zatim sve rade same; vole, pate, nadaju se, maštaju i plaču. ... i pišu. (ovo je moj 300. post ovdje. 300 mojih samoća u dvije) |
| < | studeni, 2012 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | |||
| 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 |
| 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 |
| 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 |
| 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | ||
