...lijepljenje ogledala
i nešto
...krpljenja i kotlokrpljenja
"pik-spas za sve"
osim koljena... (livog)  trčala sam kraj tih maslinika, skroz na drugu stranu otoka... trčala sam, fureštkinja, putevima kojima je i ritki čovik iz mista proša, znam to jer u butigi svi vrte glavama kad im recimo kažem di sam to možda jučer sat izgubila, a ja onda vrtin svojon čudeći se cijeni luka kad ga se jednom prevede u otočku kapulu... trčala sam rano, jako rano i u šest san uri bila daleko od malog mista u kojem su mi spavala dica... sanjala plave snove u plavom uredskom apartmanu u kojem se ja jednom godišnje igram Beverly Hillsa... trčala sam i mislila kako taj moj Beverly Hills ipak ima jako veliku manu koja se može i opisati i precizno izmjeriti, ali ju je nemoguće prevesti na jezik koji je baš od svakog na svijetu bogatiji za „fjaku“, manu čija je točna mjera - jako naporan ostatak godine. trčala sam kao i uvijek; od hill brdašca s Beverly apartmanom prema obali na sasvim drugoj strani s ribarskom kućicom tako lijepom da se nikad nisam usudila napraviti njene slije. prevela sam trkom apartman u kućicu, svojim trkom... i tek tu sam stala, fermala, pa dotakla njene zidove s čežnjom i osjetila značenje svakog pojedinog slova u "pik-spas za mene“. pik-spas za mene... rekla sam tiho. pik-spas za mene... bubnjalo je srce u krvotoku. onda sam se okrenula potpuno mokra i sretna, pa se stala vraćati u misto tako pik-spašene duše, istim oputinama i istim „ko bez duše“ korakom, tražeći još, u trku, svjetlucavo srebro svog izgubljenog sata na njima. nisam pala, nisam uganula nogu, nisam pokleknula, ni posrnula nisam... nisam niti od požara bižala ka prošlo lito... ništa od toga. nisam. nisan. dotakla san svoj pik-spas za mene. nekoliko sati kasnije dok sam u plavom apartmanu rezala najobičniji crveni luk, otočki preveden u kapulu od neprocjenjive vrijednosti, rezala s tek nešto nategnutih suza... naoteklo mi je lijevo koljeno. ono livo lijevo koljeno. jako mi je naoteklo. samo tako, jer nisan ni na livu nogu ustala . muka mi je više pisati o koljenima ovdje. muka živa. ali ona se nameću. bar to... livo. pa onda traži svoje jer ja samo nategnuto plačem. jer suze od kapule nisu duboke i slane ka more, biće... ko će ga znati... đava će. al' ja - ne znan. ne znam što reći. ne znam kakav metafizički zaključak izvesti iz toga. što se fizičkog zaključka tiče: fizički zgodan dotur s kojim nije bilo i kemije, mi je bidnoj reka da je trčanje kao ovo moje jako loše za zglobove. i koljeno i gnjat, a e. a ja sam rekla da nema šanse da prestanem. nema šanse. a kad bih morala... umrla bih od tuge isti čas. vrtija je glavon, a ja sam, bez kapule pri ruci... a i nozi, bila na rubu suza potpuno nenategnuto. ... bilo je to tako jako davno da mi je netko rekao da ne smijem prestati trčati, jer bih, ako prestanem, mogla umrijeti od prevelikog srca. i bila je to romantična dijagnoza, jako romantična, iako sam je dobila baš u času kad sam mislila da srca više i nemam. onda me preraslo... potpuno. pa se ispuhalo. i tako nekoliko puta, a svaki sam jedva preživjela, sve dok ga, bezglava, nekim čudom nisam uglavila. moje je potaman srce nekidan dotaklo ribarsku kuću na obali, na drugoj strani od Beverly Hills apartmana s bazenom i udarilo „pik-spas“ za mene. ali mene su i opet izdala koljena. livo... ... gledam sliju punog kufera u postu ispod. može se i ispunjen biti sretan, mislila sam taj dan. sada se pitam; jesam li puneći kofer srećom preopteretila nenaviklo koljeno? livo. tessa k p.s. povijest bolesti u tri reda nečitkim rukopisom. koji nije doturski. prvi drugi treći |
TAJNA
(i o tome od čega mi je pozlilo treći put)  tjedan u kojem sam gotovo izgubila tlo pod nogama jer sam velikim nožem zarezala palac do duboko crvenog, u kojem sam autom prošla kroz drugo crveno i još oduzela prednost, pa se jedva izvukla na šarm i suze na trepavicama... oboje s maskarom pomiješano, u kojem sam rekla najbliskijim prijateljicama: - neću, mene niste ništa pitale. mislim, zbilja niste normalne... udaste mi moju tessu. u kojem sam u svom ajfonu nakon popravka našla tristosedamdesetšest slika najnebliskijih ljudi s vjenčanja na kojem neku drugu udaju... pa ih nemilice analizirala, u kojem sam se pitala, "mojbože tko li u svom ajfonu ima slike koje su iz mojeg zauvijek izgubljene, da li ih nemilice analizira, i kakvu onda priču, ruku, ženu... čita iz njih?" u kojem sam odlučila napisati priču o toj i takvoj tajni, ali osim u ajfonu ona nije bila duboko u meni, pa sam joj ipak oduzela prednost, u kojem sam si tristosedamdesetšesti put priznala da kad netko šuti, da je to možda ipak zato jer u stvari nema što za reći, a ne jer u sebi nosi neku neznamkakvu tajnu ... pa digla ruke od njega, u kojem sam prepisivala Vesnu, a čitala Mešu, pokajala se što nikad nisam digla ruke i od njega, stresla se na - "Tajna se duže pamti nego jasna istina.", rekla "Jezik pregrizo", pa osjetila kako mi pozlijeva drugi put, u kojem sam posve slučajno razotkrila jedinu tajnu koja je meni oduzela prednost. tjedan u kojem mi je pozlilo od istine. kao nikad u životu. tessa k |
Nisam pustila
 Pisala sam taj neki blog davno, blog koji se u prah i pepeo pretvorio, o jednom davnom životu koji se u prah i pepeo pretvorio. Pisala sam o pravim problemima… ne o ovima koje nemam, pisala sam o pravom Biti ili ne biti, pisala sam o stvarnosti koja se poput grane lomila pod menom ...nestajućom, sve manjom, sve sitnijom, sve više nepodnošljivo lakom... i onda - bio je jedan jako važan dan, dan D, dan odluke, dan bez „ili“, dan golo „Budi!“, i pisala sam tog jutra u kojem sam mislila da bih eto baš danas mogla pasti skupa s tom suhom granom i otpasti kao gangrena iz vlastitog života, pisala sam o tom danu koji je tek počeo nicati predamnom, ali za kojeg sam znala da će biti velik i sudbonosan, i bojala sam ga se, bio je zastrašujući, a ja sam znala da ga morati zgrabiti čvrsto, da ga moram primiti u svoje ruke, ali bila sam tako slaba, tako jako slaba da je i odizanje kažiprsta s tipkovnice bilo preteško, a trebalo je podići nogu iz ilovače i zakoračiti u novi život za koji, ako ga negdje i ima - ja sigurno ne znam gdje se nalazi. Pisala sam ustrašena, nespokojna, ugrožena, izgubljena… I onda je na taj mali tužnjikavi blog na rubu svemira zalutala ona, uvijek tako svoja i nesvodiva i za čiju bih glavu dala obje svoje momentalno... A i danas. Napisala mi je: „Ne puštaj!“. Samo to. Te riječi zvonile su mi u uhu čitav dan. I nisam pustila. Ona nikad nije saznala o snažnoj zvonjavi njenih riječi i da je baš ta rečenica bila ono na čemu sam sagradila sve svoje dane od početka novog vremena. Nadala sam se da me povremeno čita, a ja sam u međuvremenu doznala tko je, i dala bih sad već i svoju treća sreća glavu, za tu - čije sam knjige imala na policama. Nedavno smo se počele pratiti na toj mojoj novoj domeni, pratiti iz daljine... a u posljednje vrijeme iz ovih ili onih razloga, pisala sam više tamo nego negdje drugdje, i uglavnom... pet godina nakon jednog davnog jutra, moj me jutarnji inbox obavijestio o komentaru pod jednim još mrvicu osobnijim tekstom od standardno po život osobnog. Pisalo je: S. wrote: "ti si, draga moja, jedinstvena. usudim se reći kako te osjećam i zato ako išta sigurno znam da treba odoljeti, jer zid koji podižeš vlastitom ljepotom paradoksalno prijeti upravo tebi. no, sve znaš. da je lako mogao bi svatko." Već dugo nisam dugo plakala. Nedovoljno naviklu u novu prirodu, najednom me shrvalo ovo čitanje… mene. Nije lako. Nikad nije bilo… Nekad je baš jako teško. Ali svejedno… nisam pustila. tessa k |
odobuvena
(kako hodam, nastavak) našla sam gdje sam ih ostavila...       ____________________________________________________________________________________________________________________ a i koljena... tessa k |
kako hodam
(how to translate tessa k over the street...)  jučer me se krivo prevelo... tessa k |
skroz
(sve ostalo je ok.) zvali su me nekidan da pišem za neki portal u nastajanju. portal sav u roza boji... nešto kao "lijepa i sretna" ili "sretna i bolja" ili "sretna i nova" uglavnom, nešto tako sa srećom upakiranom u naslov. no eto, taj portal namijenjen ženama, koji mi je u jednom podnaslovu otkrio da je otkriven enzim vitkosti, a u drugom da je moje tijelo hram, momentalno je probudio muškarca u meni. rekla sam; ljudi moji nije to za mene. a nisam ni ja za vas... pala bi vam čitanost; ja sam pothranjena. i moje tijelo nije hram nego perpetum mobile. i ne volim roza nego neke druge boje. blues. a sreća mi je oduvijek baš jako neinteresantna. skroz.  i opet ne volim ovaj grad toliko koliko mene u njemu. i spavam osam sati. i pišem. i zaljubljujem ih. i ima me posvuda. i lažu mi da izgledam "nikad bolje". i zračim srećom. sve ostalo je ok. (skroz.) tessa k |
vječnost (nasmrt, a doživotno)
ili da se ipak vratim unazad pa stavim na repeat onu melodiju meni tako nepodnošljivo lijepu, u kojoj sam ono jednom zaglavila ... za vječnost, da je opet i opet i opet i opet i opet proživim ne bi li mi napokon dosadila... da je pretvorim u zijev i nikad više ne poželim ponovno čuti. jer mislim... dva „zauvijek“ trebala bi biti dovoljna za jedno „nikad više“? ili?  _________________________________________________________________________________________________________________________ ... ja se baš uvijek zaljubim nasmrt , a doživotno. tessa k |
| < | lipanj, 2012 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | |
