Rano jutro pola šest
Kad su djeca s nama imamo svoje male rituale.
Rano jutro pola šest, svakog dana putuje ....
Dobro nije pola šest, malo poslije šest se bude, onda ih mama uvjerava da još malo budu u krevetu, da dida još spava, oni protestiraju negoduju, govore da ne spava, jer dida nikad ne spava, i onda nakon nekoliko minuta natezanja, čuje se tabananje po pločicama, prvo dotrči moj dječak i donese mi daljinski da upalim crtiće, onda dođe princeza s dudom u ustima, svojom krpicom za spavanje i plišanim Minnie, popne se na krevet i čeka da joj neko napravi kaš
.
Princeza se uvali između nas na jastuke, jer na krevetu mjesto ima njena Kaka, i ona i dida drugo zajedničko, dječak se ispruži koliko je dug na dnu kreveta poprijeko i onda svi skupa gledamo crtiće i ju hu hu ovce
Nekad se tako poslazemo i na večer dok ne zaspu umorni od sadrzajnog dana, kakvi su svi naši zajednički dani.
Kad odu sve bude pusto, ali savladali smo tehniku iščekivanja idućeg susreta, pa se nazivamo i pričamo o tome šta ćemo raditi kad opet budemo skupa.
Blogere s kojima se ne razgovaram, bez obzira ne zelim li se ja razgovarati s njima, ili oni sa mnom, uglavnom i ne čitam, pa mi je malo toga ostalo za čitanje, jedino sam Sarah be čitao uvijek, i kada se nismo razgovarali, ona mene ponekad silno iznervira, nekad bi je VirtuValno pridavio, ali je volim više od toga, jednako kao i neke druge blogere i blogerice ovdje, čak i one koji se ne razgovaraju sa mnom, ili ja s njima, ko meni more zabranit da ja volim koga Got ja oću.
Tako moja princeza, koja se nikako voli ljubit, ljubi samo odabrane, jer to je velika stvar zar ne, moći birati.
|