Znala sam ja vec u podsvijesti da je ta veza otisla u nepovrat.
Mozda me za nju vezala ona stara nostalgija, koja me je godinama mucila otkako sam dosla ovdje, pojacana samo neuspjesnim prijateljstvima na koje sam naisla u nekom stranom svijetu. Mislila sam, ona je jedino sto me veze za stari kraj, nikome drugom nije stalo da se pita gdje sam i sta radim…
Vukla se ta boljka dugo, dok se zivot nije polako okrenuo i na tom novom tlu.
Znala sam da se promijenila, ali nisam znala da je usvojila toliko praznoglavosti.
Cini mi se da je sa 16 bila mnogo pametnija nego sto je sada. Kompleksi ili sta li vec…
Vec odavno sam primjetila da se nasi pogledi na svijet razilaze, vec negdje oko 18. godine. Tada jos nije boljelo, jer su se na drugoj strani kontinenta prostirale neke druge veze, povrsne i uobicajene, one za koje sam smatrala da ce prerasti u nesto vise. Ali istina je, nikada se nije nasao niko kome sam ja mogla sve cuteci da kazem. I oni koji su imali potencijal, tada su se okrenuli nekim svojim zivotima.
Mozda sam gresku napravila sto sam se grcevito drzala za tu jednu vezu, koja je ujedno bila i veza sa starijim uspomenama, dragim i dalekim, onim koje su me odrzavale u zivotu kada bi me hladan vjetar ogrnuo u ovoj pjescanoj zemlji.
Bila je ta veza podnosljiva preko telefona, interneta i pisama. Na momenat bih se nasla preko okena, u njihovom gradu, i njihovim zivotima. Na momenat sam i ja bila dio njih. Ali nakon tih par redova i rijeci, opet sam se vracala u svoje sivilo, boreci se sa sobom, pokusavajuci da nadjem ono svoje “ja”.
I onda se desilo cudo.
Dosla je i ona na ovo tlo, spremna na sve da dodje do cilja. Steta sto je to nije odrzalo motivisanom. Posrnula je tamo gdje joj izlaza nije bilo. A ja sam ostala vezanih ruku i bez teksta…

Prve sumnje su pocele da me proganjaju kada sam je ugledala po prvi put ispred onog oronulog hotela, nakon toliko godina. Slusala sam dalje njihove price, i na neki nacin pokusavala da se i ja nadjem u istim. Nije mi uspjevalo. Pitala sam se, da li sam ja toliko drugacija da ne mogu da se nadjem u obicnim, praznim razgovorima? Da li je to razlog zbog jos nekih poteza i dozivljaja u mom zivotu? I sta ciniti povodom toga?
Da, dok sam se ja zabavljala tim, sada smijesnim, mislima, nije mi ni za trenutak proslo kroz glavu da je mozda razlog za te iste misli drugaciji karakter. A bilo je tako ocigledno!
Kasnije situacije su pocele da mi otkrivaju njenu pravu prirodu. Pocela sam da izbjegavam da joj pricam o nekim stvarima, slusajuci njene komentare o drugim ljudima u slicnoj situaciji. Osudjivala je i ismijavala poteze pojedinih, ne misleci da me tako samo gura od sebe. Osjecala sam da ta veza nije vise ono sto sam ja zamisljala, ali sam se drzala za nju, nekada na jedvite jade, misleci da je to samo dio prijateljstva. Mozemo biti drugacije osobe, ali mozemo ostati bliske i vjerne jedna drugoj. Jos uvijek se pitam, da li sam ja tada samu sebe lagala?
Sumnje su bile potvrdjene prvi put kada je prekoracila moj prag. Trudila sam se da budem dobra domacica, da je primim i ugostim kako dolikuje jednoj takvoj osobi. Ili onoj koju sam ja vidjela u tom trenutku. Ipak, nesto je nedostajalo. Tu i tamo, primjetile bi se malo vece razlike, malo drugacija interesovanja. Valjda je to dolazilo do izrazaja jos vise dok smo bile fizicki zajedno. Razmisljala sam o prethodnim razgovorima, o mojoj prethodnoj posjeti, i sve su kockice pocele da se slazu, ali ja sam i dalje ostala u nevjerici, misleci da je to samo privremeno. I naravno, da je to samo dio prijateljstva, prihvatati osobu onakva kakva jeste. Komentarisalo je par drugih osoba neke moje dozivljaje sa njom, ali meni je trebalo zaista dugo da se zapitam da li ta veza ima ikakve buducnosti.
Prvo je pocela da me nervira. Strasno. Pocela sam da nekada izbjegavam njene pozive. Jednostavno sam bila zasicena praznih razgovora, komentara i njenih dugih pauza na telefonu nakon sto bih ja ispricala nesto. Nije obracala paznju na ono sto bih govorila, ponekada ma koliko vazno bilo. Osjecala sam da vulkan u meni pocinje da radi i da sam na minut udaljena eksploziji i globalnom unistenju te veze. Pripisivala sam to pms-u ili mozda trenutnom neraspolozenju. Cak ni telefonska veza nije vise izgledala da funkcionise.
Kako je neko mogao da bude tako drugaciji?

Jos uvijek se pitam. Jos uvijek razmisljam o tim nekim njenim moralima, idejama o zivotu, izjavama i postupcima. Pitam se da li sam ja to ignorisala, da li ih jednostavno nisam raspoznavala i smatrala da je to samo spoljasnja slika, ispod koje se nalaze slojevi nekog dubljeg uma. Mislila sam da nosi masku da bi sakrila nesigurnost, da bi se pokazala hrabrija nego sto jeste, sposobnija.
Jos uvijek ne mogu da vjerujem da je ta povrsnost ono sto se u stvari i nalazi u njoj. Da nema dubljih slojeva. Ono sto vidis i cujes, to i dobijas. I ma koliko se onda cudila, opet mi se sve kockice ovako bolje slazu. Bolja objasnjenja, bolje razumjevanje. I najtuzniji dio je sto ne vidim izlaz…
Veza je zavrsena onda kada je ona pomislila da je pravda nece sustici i da ce moci da nadmudri sistem zemlje koja je te iste poteze izmislila i usavrsila. Kada je okrenula ledja svemu na cemu je radila u prethodnih par godina i otisla u stari svijet, bez trunke kajanja, bez pomisli da ce citavog zivota imati oblak nad glavom. Kada je nastavila svoje praznoglave poteze, imajuci samo sebe na umu.
Nisam razocarana. Nisam tuzna. Osjecam se vise prazno, uz mozda blijedu agitaciju. Neka joj je Bog na pomoci. Njoj i onima oko nje. Ja cu od sada posmatrati sa klupe.