Ponekad nas neko olako procita, izjasni sve kroz lijepe rijeci i stihove, ono sto je na dnu i povrsini duse, i ostavi nas da se pitamo, kako je moguce pogoditi sve ono sto smo godinama osjecali, i koliko god pokusavali, nismo uspjevali da iskazemo na pravi nacin.
Jedan sekund vremena i tisine koja caruje u mojoj sobi bio je dovoljan da se kroz moje misli usunja blagi povetarac celog mog zivota. Jedna mrvica sreće, tuge, zalosti i bede. Ni sami nismo svesni koliko nam je taj jedan sekund, ta mala mrva vremena dragocena i potrebna za nas cilj u zivotu. Mnogi od nas ocekuju vise od samoga sebe, ali vreme pruza dokaze da se ljudi ne menjaju, da uvek ostaju isti. Uvek vole, mrze, i umiru. Susta, i zalosna cinjenica jedne doduse lepe i dragocene price koja je vredna nama. Samo nama. Neverovatno je to kako zivot ume da otvori karte kada vam je to najmanje potrebno, kada vam to ne prija..kada biste najradije izbrisali svoje ime sa spiska ljudi i uopste celoga sveta koji nas okruzuje.
Razocarati se u ljude to je najgora stvar koju mozete doziveti. Razocarenje u nekoga do koga vam je stalo, koga volite za koga živite. Sama pomisao na to da će vas sutra izdati vas najbolji prijatelj, vas drug, vas brat, da, zvuci pateticno kada covek pogleda istini u oci i shvati da od zivota ima samo jednu burnu proslost koja će se kroz par godina zbrisati kao kreda sa još vlazne table, kao pahulja koja se topi na tvom dlanu, kao mesec koji se izjutra gubi u krosnjama drveca dok se jutro pomalja kroz noć, kao covek, kao dusa koja umire.
Tiho, tise nema razloga za pricu tu, eto tu iza nas krije se zivot, ljubav i smrt tiho se prepiru i biraju sedeceg izvodjaca mi smo tu samo igrači koji dobiju loptu a onda se sa njom snalaze kako znaju da, voleti je teško kada znate da i tome sledi kraj. Ljubiti nekoga koce već sutra zaboraviti na vas dah, vase poljubce, dane provedene u mislima na voljenu osobu, beskrajno dosadno besane noćikojima nikad kraja zaboravice ono sto je vama nekada bilo sveto i milo, zaboravice vase srce, najlepse osecanje na svetu, zaboravice beskrajnu ljubav prema vama, zboravice da ste ga nekada voleli vise od zivota, živeli za jedan sekund sa njom, jedan, samo jedan delic sekunde koji je vama znacio sve i vise od toga, voleli ste a neko to nije umeo da ceni, nije znao ili pak nije smeo.
Razocarani u ljubavi, razocarani u svemu, razocarani u celom ovom prokletom svetu punom laži, prevare i mrznje. Zašto? Zašto jednostavno neko nekoga iskreno ne zavoli, zašto svi žive da bi bili „prvi” glavni u svemu, zivot je jedan splet okolnosti i cudnih slučajnosti koje treba primati srećno u punom sjaju, uzivati u zivotu, kao sto on uziva u vama. Živeti za ljubav, odbacivati mrznju.
Sve u svemu ja i dalje prihvatam sve te stvari, sve probleme odlucno i hrabro koliko god mogu, živim sa njima, volim ljude oko sebe, letim visoko iznad krovova ovoga grada, iako to niko ne shvata ja sam samo svoj, verujem ljudima, disem punim plucima, ucim da volim i da mrzim, želim i imam volju za dugacak put koji se zove zivot. Ispred mene je horizont, sa suncem na kraju do tog sunca ja ću doći i ja to znam ali kada? To je pitanje vremena i sad znam, znam da moj zivot nije uzaludan, da ću i dalje biti voljen i mrzen ali sada mi je lakse jer znam da nisam sam, da postoji moja sjajna zvezda na kraju tog puta, da postoji nešto za šta vredi živeti, a ta svetla tacka u mojoj zivotnoj prici si Ti...samo Ti...
Autor, meni veoma drag, ostaje anoniman ostalom svijetu
Razocarati se u ljude to je najgora stvar koju mozete doziveti. Razocarenje u nekoga do koga vam je stalo, koga volite za koga živite. Sama pomisao na to da će vas sutra izdati vas najbolji prijatelj, vas drug, vas brat, da, zvuci pateticno kada covek pogleda istini u oci i shvati da od zivota ima samo jednu burnu proslost koja će se kroz par godina zbrisati kao kreda sa još vlazne table, kao pahulja koja se topi na tvom dlanu, kao mesec koji se izjutra gubi u krosnjama drveca dok se jutro pomalja kroz noć, kao covek, kao dusa koja umire.
Tiho, tise nema razloga za pricu tu, eto tu iza nas krije se zivot, ljubav i smrt tiho se prepiru i biraju sedeceg izvodjaca mi smo tu samo igrači koji dobiju loptu a onda se sa njom snalaze kako znaju da, voleti je teško kada znate da i tome sledi kraj. Ljubiti nekoga koce već sutra zaboraviti na vas dah, vase poljubce, dane provedene u mislima na voljenu osobu, beskrajno dosadno besane noćikojima nikad kraja zaboravice ono sto je vama nekada bilo sveto i milo, zaboravice vase srce, najlepse osecanje na svetu, zaboravice beskrajnu ljubav prema vama, zboravice da ste ga nekada voleli vise od zivota, živeli za jedan sekund sa njom, jedan, samo jedan delic sekunde koji je vama znacio sve i vise od toga, voleli ste a neko to nije umeo da ceni, nije znao ili pak nije smeo.
Razocarani u ljubavi, razocarani u svemu, razocarani u celom ovom prokletom svetu punom laži, prevare i mrznje. Zašto? Zašto jednostavno neko nekoga iskreno ne zavoli, zašto svi žive da bi bili „prvi” glavni u svemu, zivot je jedan splet okolnosti i cudnih slučajnosti koje treba primati srećno u punom sjaju, uzivati u zivotu, kao sto on uziva u vama. Živeti za ljubav, odbacivati mrznju.
Sve u svemu ja i dalje prihvatam sve te stvari, sve probleme odlucno i hrabro koliko god mogu, živim sa njima, volim ljude oko sebe, letim visoko iznad krovova ovoga grada, iako to niko ne shvata ja sam samo svoj, verujem ljudima, disem punim plucima, ucim da volim i da mrzim, želim i imam volju za dugacak put koji se zove zivot. Ispred mene je horizont, sa suncem na kraju do tog sunca ja ću doći i ja to znam ali kada? To je pitanje vremena i sad znam, znam da moj zivot nije uzaludan, da ću i dalje biti voljen i mrzen ali sada mi je lakse jer znam da nisam sam, da postoji moja sjajna zvezda na kraju tog puta, da postoji nešto za šta vredi živeti, a ta svetla tacka u mojoj zivotnoj prici si Ti...samo Ti...
Autor, meni veoma drag, ostaje anoniman ostalom svijetu