spookie dizajn

provodadžije iliti provajderi iliti serveri iliti kako god se to zvalo ( nemojte me hvatati za riječi, ja ne znam, ja još nisam sasvim naučila ni razliku između hardvera i softvera ili tvrdog i mekog...ali trudim se.. ) ....
svi oni, ili barem jedan od njih uporno priječi moja nastojanja da vas sve posjetim, a pritom i komentiram, dragi moji srodnici u blogu.
nije to fer, nije to pošteno, toliko bih vam toga željela napisati , toliko puta samu sebe iznenadim kako mi riječi izviru kao reakcija na neki vaš tekst, i stvarno bih to željela podijeliti s vama ...
a ne daju mi.
dodam jedan, možda dva komentara, a onda stop!
paraliza totalna.
i ni pod razno dalje ne da mi ni slovca zucnuti s vama.
a to mi se nekako baš ne sviđa.
gdje je onda svrha mog blogiranja?
jer ja sam željela čuti kako dišu srodne duše. i one koje su to malo manje.
htjela sam se podijeliti, ali da nešto dobijem i zauzvrat.
( no, znam da sam ego, hvala na spominjanju dragome mom prijatelju, ali nekad moram biti, ne mogu stalno davati bez želje za povratom...još sam na prvim stepenicama.. )
ovako je kao da riječi šaljem u zid.
izgovaram monolog.
ma nisu papir i olovka tako loša stvar, ali to sam radila u pubertetskoj depresiji, više mi to ne treba, prerasla sam ta adolescentska kukumačenja i ono : « kako me nitko ne razumije, samo papir bijeli....».
sad više volim ovu wordovu bijelu stranicu, za koju ne moram kupiti marku da bih ju poslala i ne moram napisati adresu da bih bila sigurna da će je odredište prihvatiti.
nema marke, nema adrese, nema stričeka poštara .... svi ste pozvani.
dobrodošli.

i bez brige, čitam vas, ma koliko vam malo ili ništa napisala.
nisam to ja.
oni su.
ne daju mi.

no spookie vas i dalje voli.

moj me guardian angel opet natkriljuje.
a ja sam ego i ne vidim ga.
i nije prvi puta kako ne vidim što me čeka ispred.
i nije ni posljednji puta kako ću projahati pored prilike.
prilike da odem korak dalje.
oh, kad bih samo mogla stisnuti uzde i obuzdati vranca život.
i spustiti se na trenutak u onozemlje.
zaboraviti koliko sam od krvi i mesa
i pretpostaviti duh materiji.
o Bože, zašto me i dalje puštaš slijepu?

ih, vidi ti uspaljenica...
sve bi one da ja piskaram o napaljenicima mlađahnim bludnijem, što starije žemskinje po internetu vataju, misleć da su se one jadne zasitile muževa i željne da su ljubavnika mlađahnijeh...ech, iznimke, iznimke postoje..
ubrajam se u iste..
no, pisati ću, možda o malome tomici koji me zavodio prije koji dan...
( vidi tomicu na slici priloženoj.. )

.....moram smisliti o čemu bih pisala, jer mi se nekoliko tema mota po glavi, a nekako sam neodlučna koju bih izabrala danas..
+ na predlošku imam:
- kako me noćas na icq-u bario jedan mlađi punoljetnik nadahnuto napaljen
- kako me kopanje po uspomenama te počecima ljubavi između mene i mojeg Dobrohotnicha nagnalo da podijelim s vama stihove koje mi je posvetio
- kako sam opet polirala namještaj
- kako sam mami maznula prašak za veš i zašto
- kako sam štrucala šljivu
- kako sam pojela 100 grama čokolade ( BEZ SUVIŠNIH ZAŠTO )

kaj velite, o čemu bih pisala?
ili da jednostavno sve to lijepo zaboravim i sutra smislim nešto pametnije za pisati?

ih, danas sam polirala namjeeštajjj..
dobroooo...
a skoro me spalio grom na balkonu.
navečer.
kakav je ovo godišnji kad stalno nekaj šljakam?

umorna sam.
jaaako sam umorna.
fizički.
a moja majka uvijek nađe načina kako me još više napregnuti.
psihičkiiiiiii.
ali moram si priznati, dobro se držim.
sve ove dane još nijednom nisam pritisnula red buton.
baš sam ponosna kako mi taj mir sasvim dobro ide.

************...još malo...*********
i da, veš mašina mora obavezno barem tri puta dnevno raditi.
makar se u njoj vrtjela samo tri tepihića iz kupaone.
a onda jedne kupaonske zavjese.
i na kraju, čak nekoliko odjevnih predmeta.
kratke hlače, ručnik, majica i još nešto nedefinirano.
ako se to ne opere namah, čim ideja zabljesne u glavi, sigurno će nas, ako ne ništa gore, onda barem smak svijeta, strefiti u tili čas.
vjerujte, ja sam već povjerovala.
pa idem linijom manjeg otpora.
pomaže.
jedino ne znam do kada.

ech..prosjale mi zrake sunca jutros, konačno.
istina, tek negdje oko deset, kad progledah u kupaoni, ali ipak..
dobrodošle!

s dolaskom D vitamina i smanjenjem šansi za rahitis i depresiju, vratilo se moje poljuljano povjerenje u svijet oko i uz i nadamnom...

moram obznaniti javnu ispriku majstorima....točnije jednom od njih.onome koji je zadnja 24 sata usnifao laka za parkete, koliko prosječni teenager nasnifa u godini dana. (a možda i u dvije...nisam načisto s tim, ne snifah. osim prisilno. kad smo farbali. i krečili. i to. )

dragi moj parket majstoru, ovime javno obznanjujem svoju ispriku Vama, jer sam vas nepravedno i bezrazložno optužila za zabušavanje i unošenje nereda u našu malu stabilnu obiteljsku zajednicu ( uključujem i onu malu čudnu zajednicu stvorova koja mi je odnedavno naselila glavu.. ).

dakle, da pojasnim..
dotični je gospon meštar jučer propisno odradio svoje zvanje..pojavio se u pol osam ujutro, a otišao malo iza ponoći istog dana...s par pauza, uspio je napraviti skoro sav posao.
danas je opet bio.
metnuo drugi sloj laka.
i opet će večeras doći. brusiti.
i metnuti finiš sloj.
danas će biti gotovo.
hura.
ja sam sretna.
hura.
a onda nastupam ja.
i ussisavač.
i krpa.
i voda.
topla, vruća, hladna.
i misteri muškolo, i proper, i cif i arf i sva ta škvadra.
čistim.
perem.
brišem.
usišem.
pospremam.
hihihihihihi.
( najte kaj zamjeriti, snifam lak cijelu noć.... )

...unatoč zlogukim prorocima, te babama vračarama koje su mi u grahu namijenile sudbinu nekih naivnih ljudi, MOJ SE PARKETAR POJAVIO NA VRIJEME!!!
i eto, već dva sata marljivo struže stoljetni lak s parketa.
i nek netko veli da ja nemrem stvari metnutu na njihovo mjesto....


preporuka dana :
nikako nemojte jesti topli, masni burek na prazan želudac.
jaaako šteti.
probavi.

kad ih ne trebaš, ima ih ko kenje ...oš od oglasa preko radio aparata, nalijepljene na haustore, na stupove, na kante za smeće, preko panoa, preko jumbo plakata, zasipaju nas, reklamiraju se svugdje i svagdje i uvijek i stalno, već počnu izlaziti i iz ve-ce školjke i iz utičnice i iz tuša .......
ali kad ih, nedaj Bože, stvarno zatrebaš.. e, tu ti samo mali hari poter možda može pomoći..jer, ne da ih nema, nego jednostavno ispare, pretvore se u maglu i dim, i ni traga ne ostane za njima...

eto, jednog takvog vidjeh jutros...pojavi se on, na vrijeme, točno u osam, ali, kako se pojavio, tako je brže bolje i nestao.. i nema mu ni traga od kotača na mekoj našoj mokroj dvorišnoj travi..

već je eto jedan sat, familija je moja od jutros na gotovs, ja prelijepih pola kuće najlonom, nemre se kuhat, nemre se ni kava popit, nemre se do fridža, mene pukla migrena, vani je cmeljav dan, u kući je raspašoj, zima mi je....

i zovem ja mobilnu stanicu već kojih sat vremena, ali džaba vam trud svirači, kad se gazda ne javlja na prokletu stvarčicu!! zvala sam jedno osam puta, a sa svakim pozivom raste količina adrenalina u žilama i raste bijes iz pete..( sad je negdje oko pupka...ako stigne do glave, bit će svašta! )
jadna li mu majka ako mi se ne pojavi danas na očima! bogme ću ga zaključat u kuhinju i dok ne prešmirgla i ne prefarba te parkete u barem stotinjak slojeva, nema ni da mrdne nikam!
i još bude mi platil za pretrpljene stresove koje su mi nanijeli moji dragi roditelji, lišeni podnevne tople juhice...


post scriptum...

hihihihihii..nakon miliontristotisućasedamstopedeset poziva, napokon sam uspjela zahaklati majstora.... i pogodite kaj mi je rekao...ahhh, danas je već prekasssno ( bilo je tek pol tri!!! ), pa ću ja radije doći sutra ujutro, već u sedam sahata !!!
e, sad, živi bili, pa vidjeliii...sutra ujutro.

kao što navedoh u prijašnjem postu, ja sam mala ponosna vlasnica jedne malo veće spravice...noo,ne navedoh da sam još ponosnija imateljica jedne malo manje ( ali ništa manje draže ) spravice..
eh, da, uz naš printerić na akciji dobismo i empetrija...maloga, isto tako epsonovoga..
ma sretna sam ko mali miš!
no, ta tehnologija vrlo napredna, uzima danak u neznanju...mojem!
ja sam malo tehnički pomalo zaostalo stvorenje, jer u moje vrijeme još nije bilo ni spomena, a kamoli prikaza nekakvim empetrijima, ajpodovima te ostalim takovim spravicama, pa nisam imala gdje steći navedeno znanje...
i tako ja uđoh u treće tisućljeće nepismena.
no, radim na tome.
polako pa sigurno.

pa slijedi priča koju sam željela podijeliti..

dakle, ta mala spravica ima par šarafića za koje sam mislila da ih se treba odšarafiti da bi se mogla staviti baterija.
a ja nemam tako mali odvijač.
pa rekoh, idem do urara, oni sigurno imaju.
i uđem ja tako, sva sretna..i čekam da gospođa udovolji klijentu koji bješe prije mene.
a gospon dragovoljno prepusti svoj red meni. rekoh, fino, baš mi je to lijep početak dana.
bolje da sam se na mjestu okrenula i izašla.
dakle, gospođa urarka me prvo pregleda od glave do pete preko svojih očala, spuštenih, naravno, na nos, te uzdahnu glasno i duboko nakon što sam ju ja najpristojnijim mogućim glasom ponizno zamolila za minuticu njenog vremena i pažnje i da li bi mi mogla odšarafiti ta četiri šarafića i umetnuti bateriju unutra...
i uzme tako ona mojeg malog empetrija, sveudilj i poprijeko nešto mrmljajući sebi u bradu i ispod glasa..
čekam ja...
čekam ja...
čekam ja...
i dočekam.
gospa mi je fliknula empetrija, još jednom uzdahnula, i bahato, bezobrazno, nadrkano, prosto, preko kurca rekla, doslovno : " Što me zamarate s tim, kad vam se to tu otvara! "
pa hvala vam draga gospođo, što ste bili tako dobri i pristojni, i ugodan dan vam želim, i oprostite mi što sam se uopće usudila ući u vašu urarnicu i što sam vam potrošila vaše dvije minute dragocjenog vremena! stvarno mi je žao što sam tako blesava i nemam pametnijeg posla nego gnjaviti ljude u kvartu!
eto, kako neznanje može upropastit dan.
zato ću ustrajno raditi na svome obrazovanju odsada pa nadalje.

( pa zar se nije mogla nasmijati i lijepo mi reći, zar je toliko teško odaslati osmijeh i malo pozitivne energije?
a tek je bilo deset sati ujutro. ne znam što bi se dogodilo da sam došla pred kraj radnog vremena...valjda bi i policiju zvala zbog remećenja njenog mira! )

samo nekoliko riječi ... ponosne vlasnice sasvim novog, friškog, najfriškijeg ....
EPSON STYLUS C86 printeraaaaa ...
ah, konačno i to..
živili!

mrzim mrzim mrzim
mrzim kaj ne mogu naškrabati blog jer mi se neće otvoriti stranica
mrzim kaj ne mogu ostavljati komentare kad i kome hoću
mrzim kaj ima toliko smeća oko moje zgrade
mrzim kaj ima toliko idiota u mome ulazu
mrzim kaj ti kreteni pljuju po liftu
mrzim kad ti isti hračkaju kroz prozor
mrzim kad u tramvaju ima mušica koje ne mogu pobjeći van
mrzim ljude koji neće skupiti kakice za svojim pesima
mrzim kad mi telefon prestane zvoniti baš kad hoću dignuti slušalicu
mrzim dan kad me probudi majmun koji urla na balkonu na mobitel u osam ujutro
mrzim kad mi pukne nokat
mrzim kad nema niš na ha-te-ve-ju
mrzimmm kad su reklame na novoj duge sto godina
mrzim kad mi se smežuraju nektarine u frižideru
mrzim kad su dobri filmovi u tri ujutro
mrzim kad urokani srednjoškolci porazbijaju arsenal flaša u parku iza moje zgrade
mrzim poremećene vlasnike kućnih ljubimaca
mrzim malograđanštinu u rodnome gradu
mrzim kad nema suknje xs veličine
mrzim kavu s vrućim mlijekom
mrzim kaj nijedan od svih tih kikača u vrtiću nije moj
mrzim koka kolu bez mjehurića
mrzim tripice
mrzim limare koji popapaju sve pare koje mukotrpno uštedih
mrzim pijesak među prstima
mrzim što više nije ljeto osamdeset peto
mrzim sapunice
mrzim ljude koji stalno kukaju a nikad ništa ne naprave da bi se promijenili
mrzim kad mi ne odgovore na smsove
mrzim viceve na engleskom kad ih dobijem na emajl
mrzim poruke sreće
mrzim lance sreće
mrzim reklame za uloške
mrzim reklame za sredstva za čišćenje
mrzim reklame za banke
mrzim sve reklame

eh...sad mi je lakše..

....zazvoniće telefon, reći ću "halo, tko je ?"....


zazvonio je telefon, i rekla sam "halo, tko je? "

hvala ti. baš to sam u ovome času trebala.
eto moje iskrice opet.

trenutno je glavobolja na repertoaru
pa je kaos u glavi.

zato malo drugačije umjetnosti

previranja..sve je puno nekih previranja
čudna riječ
lijepo leži na jeziku
na nebu se oblaci kovitlaju
sprema se oluja
ili možda ne..?
opet previranja
Majčica nam se Priroda nikako da odluči
kiša
oluja
sunce
ili možda samo malo rose izjutra
i da više nikad ne svane dan

previranja i u meni
ah, da..
skoro zaboravih..
ma da, nek ti je sretan rođendan, Rače!
što da ti poželim...?
dabogda cijelog života natraške hodao, to ću ti poželjeti!
kada ništa drugo nisi ni zaslužio.
ako bude sreće, jednom će ti nečija tvrda cipela nazvati dobrojutro.
ako budem te sreće..:O)

i na meni neka previranja..
moja lijeva dojka nikako da se odluči
hoće li lijevo
ili je bolje nadolje
kako Bog zapovijedi
ma nek te voda nosi, kreni kud ti je volja, samo kreni već jednom!
moja desna noga
odlazi
bez pitanja
i sudara moju glavu sa štokom
više nego nekoliko puta dnevno
što mi je?
ništa strašno, to su samo mala previranja..
( l.l. )