(Štrudla od višanja)

Ponekad pomislim kako je smiješno
Da se njima hranim
Spravljam jutarnje kave
I pletem šalove za promrzle vratove
Da njima grlim
Grijem topline željne dlanove
I volim čarobne ljude
A kad me izdaju koljena
Jedva se na njih dočekam

(Taj vrag što ti ne da mira
- Jer vragovi su takvi da ne daju mira
To znaš
Kao što znaš da su mokra leđa dokaz vrelog dana
Tjelovježbe
Ili kvalitetne višednevne bolesti –
Odavno više nema okus meda po usnama
Dok oblikuje glasne misli
A od kaosa ima i mokra leđa
Zgužvan obraz kao onaj od preduboka sna
I napukli zub od koštice u štrudli od višanja)

Pa si, suhih leđa, pucam u koljena
U nadi da ću naučiti hodati na rukama

Možda prestanu pisati što ne znam izgovoriti
Ako ih dobro umorim.