Magle, leptiri i ljestve...

Pt 1
S vremenom (baš s njim) sam naučila da mi oči rastu. Bože moj, nekom nos, nekom oči. Tko bi znao zašto...
nikad neću znati, ali to me ne sprječava da tražim, nikad neće.
Možda jer nisam našla...to nešto...to što se traži, ako se traži, ako se nesvjesno može tražiti.
Možda jer mi je mrak pa ne vidim pa tražim prekidač, da upalim svjetlo na hodniku s pregorenom žaruljom.

Pt 2
Treba mi košarkaš, rekla sam.
I sigurno me se može zamisliti metar osamdeset visoku, plave kose, manekensku i sve što ide uz to, kako tražim košarkaša...
Ali meni zapravo treba samo upaliti svjetlo, promijeniti žarulju.
Treba mi – privremeno – košarkaš, ali ne za ljubav i život jer bi mi se vrat ukočio od te ljubavi.
Teško mi je to – gledati u nebo.
I nemojmo sad o perspektivama. Teško mi je. Više sam za ono gledanje ispred sebe.
A ponekad...ponekad čujem te neke glasove...te neke boje...pa se okrenem i gledam preko ramena, iza sebe, ponekad...

Pt 1.2
Oči su mi narasle i tko bi to sad shvatio, da ti oči narastu (tek tako) a da ti se razlog ne šapne.
Ali nije to jedino. Kapci su mi se udebljali. Baš onako udebljali, a podočnjaci...oni su upali u sebe (u što bi drugo)
I ruke...ruke su mi ostarile. Neravnomjerno. Što bliže prstima – to starije.
A prsti...pristi su mi se nakrivili – od pisanja ili tko zna čega.
Još čekam ostatak da se javi. Naći će se mana. Ne sumnjam.

Pt 3
Neki dan gledam...film/seriju/dokumentarac/žene za susjednim stolom...ne znam...bolje reći ne gledam nego slušam kako jedna drugoj kaže da ima tu jednu prijelomnu godinu... onu od koje strahuje (ako netko dozna o čemu pričam – nek mi javi). Prijelomna godina. A meni se svaka godina i prelomi i sastavi...no dobro...neću u tome...
Nemam tu jednu.
Rekli su mi da sam stara duša
Baš nisam. Nimalo.
A rekli su...
Nisam. (Možda je to moja prijelomna? Koju nosim od rođenja?)

Pt 4
Sjetili su mi se svašta reći...jer pišem...
Piši. Piši o onome kad su te zaustavili, ali piši jednako kao što si nam prepričavala, šareno, smiješno, urnebesno. Svi će se tome smijati. Sto posto.
Piši o onome kad se sve poklopilo, onih milijun slučajnosti, u savršenu sliku.
Ok. Lažem. Sve iza prvog zareza sam upravo dopisala.
...
Piši točno onako kako je bilo jer se ne može bolje izmisliti nego što se zbilja dogodilo.
Piši sretno, jer svi znaju pisati o tužnome.
I piši o meni kad sam ti ono rekla i ti si mi odgovorila pa sam ti ja rekla pa si mi ti rekla.
I zašto nikad ne pišeš o sebi?
...
Huh...
...
I rekla sam... rekla sam joj da pišeš. I rekla sam... rekla sam mu da pišeš. I rekli smo...
Neka ste.
...
I stavi onu sliku...
A meni blogeditor ne radi... ili explorer... ili sam se ja pokvarila... ali slike više ne znam staviti.
...
I nemoj više o... jer si puno o tome rekla.
Tko kaže da je puno dovoljno...
...
I nešto sam se zamislila nad onim...kad si rekla da... ono kad si napisala...
To sam napisala slučajno...nisam tome niti posvetila pažnju...
...
Moguće je...da...pišem krivo tim svojim krivim prstima kao jutros jer mi se termin pomjerio za sat vremena pa taj sat popunjavam krivim riječima...
Moguće da sam i prije krivo pisala...vrlo moguće...da sam ovakva nakošena krivo pisala, a da se nisam srušila.
Moguće da nisam u stanju pisati što trebam...ili kako trebam...
Ali nije moguće da je dovoljno...ili da nisam o sebi...ili da nisam o nekome...ili da nisam o nečem s čim nemam veze. Nemoguće.

A ovo pt 5 sad nema veze ni s čim, ali sat još nije istekao, a ovo se čeka od jučer...
Problem sa ogledalima
I s aluminijskom folijom
I prozorima
I površinom jezera.
I osmijehom.
Dragi moj, ja ti ne vjerujem, koliko god se razvlačio po svemu da me pronađeš.

I onda te muke po očima. Velikim očima. I obrazima suviše tanke kože. Muči li to još koga? Suviše tanki. Ne mršavi. Pričam o koži. Suviše tanki.
I s mirisom. Jer se okrećem. Neću reći da se vrtim...iz taktičkih razloga... taktika mog pisanja je uvijek ista pa me zavrti i kad ne treba. Ne, samo se okrenem za ti mirisom. Pa se vratim.
Ne znaš ga. Ne taj miris.

I učini ti se... učini ti se na trenutak...samo jedan...nešto znano...nešto tvoje...nešto što je trebalo
Pa se rasprsne i poplavi zaborav dok ga ne utopi.
A ti plivaš leptir i plivaš i miriše ti more i miriše ti sutra i miriše ti zora i miriše ti doručak.
Ne možeš leptira naopako. Kužiš? Ne možeš. Ne leptira.
Ali miriše po toplom kruhu. I po zvuku proključale vode. I po prokljuvljenim planovima za danas i za sutra i za zauvijek.
I miriše po kamencu kad se podigne vlažnost zraka u kuhinji, kad ostane kamenac od te vode. Samo kamenac.
I miriše po napuknutoj ceranskoj plohi.
I miriše po požaru.
Miriše po susjedima koji pomažu.
Miriše po selidbi u trošni stan i kupovini kuhala za vodu.

Ali, dobro je. Dokle god se seliš u stanove u kojima se pale svijeće umjesto da se odvrnu i zavrnu žarulje.
Dobro je. Miriše. Po znanom. Bez da se okrećeš. Po vremenu. Bez da ga proživiš. I po sutra bez da se sjećaš.
Najljepše je ipak slagati bezobzirno samome sebi kad se tome najmanje nadaš.
Toliko si sebi dužan. Da se ne tješiš. U tome su drugi bolji, a nerado zauzimaš tuđa mjesta.

A ja ću i danas šetati od prvog lica, preko uvjeravanja u drugom do promatranja u trećem. I to nam u množini baš nitko ne može oteti sve dok se ne oduzmemo do jednine. U ogledalu, recimo, kad se omakne onaj razvučeni osmijeh.

...
Moguće je da je OVO bio moj prvi dnevnički...
Jer razmišljam kako si trebam nabaviti ljestve...