Ah te rode...

Uvik mi se srce stisne kad vidin malu tek rođenu bebu. Nekako san sebi stavila u glavu da je za mene kraj..da je troje dice dosta i da bi mi svako priko bilo previše, al kad ih vidin onako male i modre, a potpuno savršene i potpuno nevine dođe mi želja da još jedno pokvarin.



Kad san rodila Najstarijeg nije još bilo mobitela. Trajalo je oko osan uri. Mater me odvela u bolnicu oko osan uri ujutro i kaže da je otišla šetat pijacon ka luda, nije znala ni šta traži, ni šta kupuje, zaledila se, jadna o stra, i za mene i za prvo unuče. Nije znala da su me baš radi nje, dočekali u rodilištu ka kraljicu, mislili su da će ako dođe na svit moje lipo i zdravo nadoknadit sve njene gubitke...vraćali su joj dug i lipo mene držali za ruku, mazili po drobiću da trudovi lakše dođu, davali one za širenje i sve šta s tin ide i lipo oko 4 i kvarat izvukli na svit sina prvjenca...Kad je on prvu zapiva, doktorica je već bila na telefonu i sritnoj baki javljala sritnu vijest...
Nisan onda znala ni uživat, nisan imala pojima šta se dogodilo, samo san bila sritna šta je gotovo i bila san sigurna da NEĆU NIKAD VIŠE!

A četri i po godine iza tog događaja opet se jedno dite uselilo u mene, kojin puten, to van sad neću objašnjavati, samo da znate da je bilo najprirodnije moguće i ka i obično me pusto iznenadilo. Dva miseca nisan sa čovikon normalno razgovarala, sve dok mi nije prošla muka, a posli je bilo puuuno bolje.
E taj Sridnji je odlučija izaći oko tri ujutro...ja se lipo digla, otuširala,probudila mater da dođe ko mene čuvat Starijeg i Dražesnog, probudila svekrvu da ode s menon u bolnicu (radila cili život na ginekologiji) i na kraju probudila Dražesnog da me vozi. On, naravno , malo zbunjen i pripadnut...niko me nije sluša šta in govorin, da je to dite vanka do šest uri, svi, ka šta ja znan, a ja odlučila da neće trajati ni sekunde više. Došla tamo, svatila ozbiljno, uprla, izaša Sridnji, točno u 6 manje 10, lip ka slika, malo je baca na Matu Parlova, al to majčine oči ne vide, slomila san mu ključnu, a štaš, ka san odlučila da mora vanka, a i on, brate mili, 4200 i 52 dug, di je to stalo. Najstariji je uvik mislija na me pa i onda ka se rađa sa 3250 i 48 dužine.
E sad je već bilo vrime mobitela, zoven Dražesnog odma, čin san rodila
malo umorna, malo čudnog glasa od onih opuštajućih i govorin mužu, alo, ja san, rodija se Sridnji, 52 dug.... a on...ni pet ni šest...'Ko je to?' (??????), još mu brontulan radi toga, kako je moga zaspati, a ja se tamo borin za goli život, jel gleda on filmove, pa žene umiru kad rađaju...a on se samo smije...biće mu drago šta san živa i mogu prigovara i šta Prdonja već ima sedan godina i prava kopija svog ćaće, najvažnije da je on-line, ostalo ćemo lako...
Stavila san sebi uglavu, iza tog maloga, da ako padnen ispo 70 kili više nikad neću ić rodit. A ha, čovik snuje, Bog određuje, pa kad san se lipu utanjila, puštala kosu, nema ista Barbi, opet me posjetilo malo biće iznutra. 8 miseci san se molila Bogu i Divici Mariji da bude ćer. Obećala san joj i ime dat po njoj, a ona, zločestica, na svakon ultrazvuku okrićala guzicu. Svi mi želili ćer, i usput pitali šta ćemo ako bude muško. A ludog svita. 'Volićemo ga ka našega' odgovarali smo uglas, ko je razumija, smija se, ko nije, taj i onako ništa ne razumi. I 21 dan prije poroda oden na ultrazvuk, a doktrorica kaže, je, napokon je cura. Ja nikako povirovat, od puste sriće, a doktorica slikala 'ono misto' da pokažen ćaći. Isto do zadnjeg dana nisan o stra mogla kupit rozu robicu za iznit iz bolnicu.
Stavilo me ležat u bolnicu, jedan petak, ja se spremila da će trajat to ležanje bar još jedan tjedan (tili su mi namistit da se rodi na rođendan), a ona se odlučila rodit baš tu veče. Oko sedan javin dražesnon da su me primistili na rodilište, oko devet su mi uključili drip, više san Angelusa izmolila u idućih uru i po, nego šta ću cili život, u deset i po san je vidila.
Najlipšu na svitu, sto puta san pitala, jel dobro, pa onda dvista puta jel žensko...bacila san doktorici na živce, al šta ja mogu, ona je curu dobila iz prve.
E sad san već znala šta se dogodilo...da san dobila još jednog anđela...da je to najviše šta se u životu može napraviti. I da više ništa nikad pametno ne učinin, rodila san troje ljudi na ovi blesavi svit...
Zoven odma Dražesnog, došla i svekrva u međuvremenu, kad je sve bilo gotovo, namjerno joj nisan tila reći, i kaže, nemoj ga budit...ma šta nemoj ga budit u 10 i po navečer...aj šta je zaspa kad san rađala u zoru, al ovo mi je bilo malo previše...al dobro, prošlo je i to, sad ga bar doživotno iman zbog čega zafrkavat.



Prijateljica rodila u dan razlike dva puta, i sa Sridnjin i sa Malenon bile u istoj sobi. Mobiteli zvonili non - stop, šta moj šta njen u sobi. I jedno popodne zove Njen. Vako je iša razgovor:
' Šta radiš' (valjda pita on)
' Dajen malon cicu' (čujen odgovor)
' ******* ' (tamo je neko pitanje, koje ne čujemo, al čujen njen odgovor)
' Pa dobro Frane, jel bitno jel livu il desnu?!'

Eto šta su učinili mobiteli, a ka se sitin šta mi je pričala mater i šta san čitala u njihovin pismima, odma mi dođu suze.

Rodila san se u splitskon rodilištu. Nije se moglo onda ni vidit dite ni vidit mater. Pisala su se pisma.
Mama je onin svojin lipin velikin slovima napisala ćaći:
'Rodila se mala Sanja, crne kose i crnih očiju....'
A donilo me kući bilu ka snig i očiju ka nebo...ćaća je valjda do smrti mislija da su me zaminili u rodilištu, posebno zato šta san plesala balet, a za košarku nisan tila ni čuti.