Samo je nebo iznad nas ...

U nedjelju ujutro, spuštajući se niz nizbrdicu ispod moje kuće (više je volim zvati nizbrdica, jer kao uzbrdica, još je više naporna nego što u stvari je), podigla sam pogled prema nebu. Učinilo se tako blizu, kao da ga možeš dodirnuti...i tako poznato, kao da sam ga premjestila iz drugog vremena, sa drugog mjesta... Vratilo me godinama unatrag, kada sam bila manja, a nebo se činilo još veće.
Daleko je ostalo to isto nebo, davno ispod njega nisam prošla...iako nemam pravi razlog, i ove godine izmislit ću još jedan da tamo ne odem. Ostalo je s druge strane, iznad livade koja je sada pusta, pored kuće u kojoj više niko ne živi, svi su se preselili na obližnje groblje i sada čekaju da im unuka iz daljine dovede praunučad...Zašto to nisam napravila dok su bili živi? Rado bi okrivila mnoge, ali krivac je isti onaj koji me i sada tamo ne da...neka zla vremena koja su sve promjenila, sve pa i mene, samo je nebo ostalo isto.