Pripadan tebi

BROD

Danas se moran psihički spremit. Sutra mislin poć namore.
Nisan kupila kostim. Ali, kog brige. Može poslužit i stari.








A sad odma da vam dan i upozorenje. To ka ono na prognozi vrimena.
Sve šta ja isplaniran propadne.
Uvik se dogodi neka dežgracija.
Evo, i nekidan mi je palo napamet baš nešto jaaaako, jako zanimljivo.
Ma bolje da ne govorin šta se dogodilo.








Dakle…. budite spremni na….
Nevrime.
Neveru.
Kišu.
Krupu.
Zahlađenje.
Jer….. nikad se nisan okupala u peti misec.
Ne smin niti napisat kad san se lani prvi put okupala!








A sad isto iden bacit đir po gradu i provat pronač novi kupaći!

FINILO JE I OVO

U tišini noći slažem misli razasute ovih dana na sve strane.
I drugo moje dite, moja Mlaja, završila je srednju školu. Oslobođena je mature tako da ima jednu brigu manje.





Prošlu sedmicu tribalo je napravit posljednje pripreme za maturalni ples. Kako sam sve to prošla lani ovu godinu nam je sve puno, puno ležernije. Nema nekih velikih stresova. Veštu i cipele smo brzo kupile. Čak bi rekla u rekordnom roku. Mlaja nije komplicirana, ni finćukasta. Njoj se ili sviđa ili ne. Nije neodlučna, oću, neću. Prvo šta joj se svidi to i kupuje.
Nekoliko dana prije se ošišala tako da je u subotu samo tribala poć na frizuru, ustvari, ispeglat kosu i našminkat se.





Ovo je prilika kao i lani da se okupe drage nam i bliske osobe. Ali stvarno one najbliže. Da malo sidnemo i pročakulamo. Nasmijemo se, onako baš lipo, od srca.
Nažalost, i ovaj put je cila organizacija i sve prošlo priko mojih leđa. Tata ni drugu svoju curu, svoju fotokopiju, nije ispratija na ples.








Oko šest uri počelo je pomalo spremanje, oblačenje. Prvi znaci nervoze izbijaju vani. Naravno, dežurni krivac sam opet ja, jer slikajem. Da ne slikajem, bilo bi nešto drugo. Ali nema veze.
Oko sedam je partenca. Naravno ovu godinu nas vozi Starija. A kad ona vozi to izgleda ovako.








Isprid hotela već ima dosta maturanata. Traže se, gledaju.
Na licima osmjesi. Oko njih ponosni roditelji. U svakoj ruci fotoaparat, u mojoj povremeno i dva.
Na licima se vrlo često očituje nervoza. Cure se spuštaju prema hotelu sa zabrinutim pogledom. Očekuju reakciju prijateljica na haljine, frizure, šminke, cipele. Neobične su mi ovako dotjerane, neprepoznatljive. Neke sam tek po roditeljima pripoznala.








Momci, visoki, zgodni, u odijelima. Malo sam se odmakla, stala sa strane. I baš mi je bilo smišno kad su moju Mlaju okružili prijatelji. Nekoliko njih ima košulju i kravatu u nijansi njene haljine.





Isprid hotela za doček im piva klapa.





Roditelji prave špalir i naša dica pomalo ulaze na ples.





Pozdravljaju se sa školom, prijateljima, nastavnicima.
Skoro, vrlo skoro, krenut će svak svojim putem.
Idemo pomalo doma, nek dica guštaju.








Jutro. Stigla je poruka da su na rivi, na kavi. Pa onda idu povirit u svoj omiljeni kafić. Doma se došlo sa cipelama u rukama. I odma se skidaju i gledaju slike.
Umorna sam…. slova mi igraju prid očima.
Ostavljam ovo ispisano. Sutra ću ispravit i ubacit koju sličicu.

NISAN ODAVNO.......

Vanka je upalilo trideset stupnjevi. Znači, vrime je za prvo grintanje.
Najprije…. Ovo je sve nekako naglo pripeklo. Tijelo mi se uopće nije stiglo priviknit. Jutros san išla put grada a u glavi mi je bija živi kupus. Prid očima su igrale zvjezdice.
Ima bit da mi je pa tlak. Ili željezo. A more bit i cukar.
Hmmm..... ili su godinice počele činit svoje!
Do prije par dana bili smo u duge rukave a sad već triba tražit kostim.
Čak mislim da bi se i ja uvalila umore. Mlaja je jučer bila u Medenu i kaže da je more super. Dobro, aj, ja njoj svaku i ne virujen. Zajebantica je ona.
Uhhh… tribalo bi poć kupit kupaći.





Kako mi je trenutno doma konfužjun ostavit ću kupovinu za drugu sedmicu.
A sad gren ča štogod pametnoga napravit. Mislin, po kući!
A o konfužjunu ću napisat koju rič za par dana!








Kategorija posta: politika

NAJLIPŠA

Prije nego počnete čitat ovih par riči šta ću napisat i gledat sličice, ukoliko niste, svratite do Broda.
Mislila sam uopće ništa ne pisat jer je on sve lipo napisa. Ali, evo u zadnjih par dana dogodija mi se niz slučajnosti. Nekoliko telefonskih poziva, poziva mobitelom, mailova, sve vezano za školu, okupljanja, proslave. Pa zovem nešto skroz radi neke druge stvari i prijateljica me pita za neke ljude iz prvog razreda.
Bija je to očit znak da i ja moram napisat dvi, tri riči.
Moja škola slavi sto godina.





Od kad mi Nećakinja ide u ovu školu imam običaj pogledat proslavu Dana škole. Tako sam i ja danas bila na rivi.
Stojim tako naslonjena na palmu i film mi leti prid očima.
Puno toga se u međuvremenu zaboravilo. Ostalo je spremljeno u nekim kantunićima. Na površinu izađu tek kad netko podsjeti.... sićaš se, ovoga, onoga.

Stojim i sitim se sebe kad sam krenila u prvi razred.
Imala sam na sebi žutu vešticu. Toga se skroz dobro sićan. I sad, dok sam gledala ovu veselu dičicu nečeg sam se sitila. Na mojoj žutoj veštici, mislim sa live strane bilo je malo, plavo sidro. Jednostavno, kao da je to bio znak kako će mi srce zauvik ostat u mome Trogiru, kako ću zauvik pripadat njemu, Dalmaciji, moru.
Na leđima narančasta torba. Narančastu boju i dan danas volim.
Duga plava kosa. Je, je… plavuša san bila. Kosa vezana u kikice, sa bilin fiocima. Uh, šta su mi ti fioci znali ić na živce. Pogotovo kad bi se naša neko od muškića da me stalno vuče.
Ne mogu se tačno sitit di san sidila…. mislin da je bija red do zida, treća, četvrta klupa. Niti znam s kim sam sidila. Samo znam da sam bila izgubljena, sa suzama u očima.
Jer, neposredno prije mog prvog razreda smo doselili u Trogir i nigdi nikoga nisam znala.





Slušam ciku i vrisku, pismu ove današnje dice. Mladost se veseli.
Bojaju kosu u sve moguće kolure. Prskaju se onim malenim vodenim balunićima.























Na pozornici se odvija kratak program, dodjeljuju se medalje sportašima.





Odbojkaška ekipa je druga na državnom prvenstvu.





Vruče je. Ostavljam dicu da plešu, da se vesele.

VOLIN GA

Volim ga.
Neizmjerno, jako.





Svaki kamen, kaletu.
Cvitić i travčicu.








Svaku kolonu, konop.
Ponistru i škuru.
Staru i neopituranu.





Svaki škripavi krakun i vrata.





Volim ga uspavanog, snenog.
Šušurastog i bučnog.
Kuriožastog.
Čuvara tajni.
Tajanstvenog.








Okupanog suncem, kišom.
Maglom, snigom.
Južnog. Burnog.
Volim šuškanje jedra na rivi.
Dičju ciku i vrisku.
Zvonjavu zvona.
Galeba na školi.




Sist na rivu. Stavit očale.
I činit fintu da nikoga ne vidiš.
Proć kroz ulicu.
Grintat na dosadne furešte.





Volin ga!

NIŠTA POSEBNO.... SAMO ŠETNJA

Kad prilipi, sunčani dani iznenada postanu nikakvi, bezlični i dosadni
Kad noći postanu duge, izmišane
Kad riči stoje, postanu teške, olovne i neće vanka, na ekran
Kad ništa od ruke neide
Vrime je za........
Ugasit računalo,
Odmor,
Šatnju.








Volim prošetat sama. Da me ništa ne smeta. Iako to izaziva čudnovate poglede. Upitne.
Malo pustit misli, pročistit.
Izbacit sve nepotrebno. Sve šta opterečuje.
Ne mislit ni na šta, samo hodat, gledat, slušat.





Šetnja kroz grad ne dolazi u obzir. Već je pregužvasto, a trenutno mi to ne odgovara. Neke velike mogućnosti za šetnju po prirodi i nemamo. Šetnica do Pantana je još uvik u fazi obečanja, predizbornih, naravno. Ali neću sad o tome. Ne želim kvarit slike i riči sa politikom.
Dugo nisam nanoge bila do tamo. Cupkam pomalo, s noge na nogu. Iz vidokruga izbacujem bagere, smeće i brda zemlje. Danas to ne želim gledat.
Gledam samo more.
Uživam u suncu.





Pantan. Naša mala močvara. Već sam nekoliko puta pisala pa se neću ponavljat.
Samo ćemo malo uživat u tišini. Miru.














Sist ispod brnistre.





Brnistra mi uvik izvuče osmijeh na lice.
Njen miris, poseban, ugodan.








Prošetat po žalu.





Skupit neke pogubljene, slomljene komadiće.





Napunit oči lipotom, uši pjevom ptica.
Zaboravit na grube stvari.





Baš mi je dobro doša ovi đir. Mogla bi ja ovo malo češće počet činit.

100 000 I ODLAZAK

CVIJETNA BAJKA

Svaku godinu za Svetoga Duju u Dioklecijanovim podrumima je fešta od cvića.
Vatromet je to i eksplozija boja.
Gušt za oči i naravno za slikavanje.
Svaku godinu obavezno povirin i pogledam a evo već drugu slike pokazujen na blogu.
U Split uvik dođem nekakvim poslićem pa tako i jučer. Ali, Podrumi su bili pod obavezno.
Samo šta mi je bila priša. Mislin da san oborila rekord u razgledavanju i slikavanju. U malo više od po ure ispucala san pitaj ti boga koliko slika. Ispraznila cilu karticu pa san morala neke starije slke brisat.

Cvijetna bajka





More





Robu najprije triba dobro oprat, iskuvat u lonac!





Pa prostrit na sušilo, tiramolu!





U bronzinu skuvat večeru.





Ježurka














Carski stolci





Roko I Cicibela














Stol za dvoje











Buketi














Nekoliko aranžmana








I za kraj nešto
Narančasto





I nešto tajanstveno.
Magličasto.
Kao velom obavijeno.





Ne znam zašto, ali ova slika mi je baš nekako posebna.

ZABORAVLJENI TROGIR

U utorak navečer u Muzeju Grada otvorena je izložba Zaboravljeni Trogir. Izložbu je postavila Goranka Tomaš. Priča je to o jednom starom, skroz drugačijem Trogiru. Priča je to o Trogiru kroz stare predmete.
Priča je to o karu, konju, konobi, kotlu za pečenje rakije, maškaduru.
Ja se još uvik sičan kad bi kar i konj prolazili priko mosta. Čulo se klapanje konja a oni malo spretniji bi čekali kar i skakali za napravit đir.
Priča je to o životu u kaletan, pranju robe u maštilima, tiramolama, okupljanjima kraj ribarnice, po konobama, kraj kotla, pomaganju susidima u trganju grožđa, pravljenju rakije. Svađanju, ljutnji i škandalima koji bi za desetak dana molali.... i sve bi bilo po starome.
Priča je to posebna, lipa, topla. Sa dušom. Jer svaki ovaj predmet kao da priča neku svoju, zaboravljenu priču. Skrivenu. Svaki ovaj predmet čuva se sa velikom ljubavlju.
Osti, blanje, stege, igle za krpljenje mriža, siknjice, krtoli, žmuli, bocuni.
Mudante, tavaje, tavajoli, povoji, koltre, koltrine, šugamani.








Grad je okupan paletom
Narančasto žutih tonova,
svugdje tišina,
samo se čuje škripa starih,
nepodmazanih kotača kara,
I topot konjskih kopita,
Poput neke slatke ali i grube melodije
Koja se ponavlja iz dana u dan,
Iz godine u godinu…,
I tako se budio ovaj grad
U jedno sasvim drugo vrijeme
Koje i nije bilo u tako davnoj prošlosti
Ali je eto, sasvim iščezlo
A sada nam ostaju samo sjećanja
Koja ne treba zaboraviti
Za sve one generacije poslije nas…

Goranka





TROGIRSKA PUČKA KUĆA

Tipična kuća naravno, napravljena je od kamena. U prizemlju se nalazila konoba. Na katu su se nalazile sobe a u potkrovlju kužina sa kominom di se kuhalo.
Tu su se nalazili banci, drvena škancija sa latenin pijatima, kacijolan, čašama.


























KONOBA

Svaka kuća imala je konobu. Služila je kao sprema. U njoj su se nalazile bačve, turanj, banci, demejane, bukare, košare.











RIBARI

Nekad je ribarnica bila glavno prijepodnevno okupljalište. Ribarske mriže bi se razvukle i krpile priko rive. Jegulje su se vatale u Foši, poslije kiše, a lošćura je bilo od Lokvica do Divulja.











STARI ZANATI

U Trogiru se živilo i od zanata, a meštri koji su imali radione bili su cjenjeni kao profesori ili doktori.

















I za kraj:
Ovo su elementi prošlosti ovog područja koji ne smiju biti zaboravljeni i kojih se ne treba stidjeti jer i ako je nekad bilo teško živjeti i puno toga se nije imalo; danas mi lakše živimo, a sve ovo postaju lijepe uspomene ovog kraja i nijednog drugog... I to je identitet jednog mjesta ili kako se to moderno kaže brend.
Goranka

PISMA I PLES DO ZORE

Pomalo sam došla ksebi od cjelovečernjeg pivanja i plesanja.
Ali da počnemo nekako iz počeka.
Udala se moja mala susidica, cura koju sam kratko čuvala dok je bila malecka i dok nije pošla u vrtić. Koja je mrzila vrtić iz dna duše. I kad se konačno uputila u vrtić, svako jutro je vrištala niz skale: O sta vi te me u njeeeee!!!
Neću u vrtiiiiiiić!
I koja je svaki dan kad se vračala iz vrtića najprije vatala za moju kvaku.
Jer, bilo je nama dvima super, šetale smo po gradu, igrale se, pričale pričice, moji prijatelji su je obožavali. Pa tako i dandanas prepričavamo kako je ona svome ocu objašnjavala….. Pa ti neznaš….. i počela nabrajat ekipu, i to po nadimcima.

I tako ti neki posebni trenutci vrate nas u prošlost. I zato se meni povremeno činilo kao da se udaje jedna od mojih cura. I zato sam povremeno bila cila malo zamantana.

Kad smo se počeli okupljat dočekala nas je mandolina i pisma.





I spiza!
Prekrasno uređeni i servirani stolovi.














Mmmm…. Ovde je bilo lipih bokunići…. Pršut, salata od hobotnice, škampi (sirovi, nisan probala), školjke.








Tikvice, balancane. Probala ih, ubacija mi brat na pijat i stvarno su bili dobri.





Ovde sad moran ubacit i ove ribe jer je moj Nećak stalno zuja okolo i tražija od mene digitalac da ih slika!





Onda je pomalo izašla lažna mlada.





I konačno mlada. Lipa, sritna i vesela. Svih nas je pozdravila, pivalo se, plesalo i pomalo smo se uputili u crkvu.





Nakon vjenčanja uobičajeni protokol, slikavanje, čestitanje i pomalo smo se uputili u salu.








Prvi valcer, pa ples, pisma. Muž je bija zadužen za kameru, ja to ne volim. Meni je puno draži fotoaparat. E, da, uspija je i on skoknit jednu večer, tako da smo bili kompletni.
Spiza.





Piće. Mislili smo se šta pit i po odabiru moga brata odlučili se za bilu bevandu. I nismo falili.
Cure, obe moje i bratova, piju pivo. Sve tri zajedno su uspile popit jedno pivo. I pribacile se na koka kolicu.





Jilo se, pilo, pivalo, plesalo cilu noć.








Došlo je nared i bacanje buketića. Cure su se digle ali i nisu baš nešto žvelto skakale i vatale buketić.
I moja je stala u pozadinu.





Skidanje i bacanje podvezice je bilo baš zanimljivo. Mislila san da će momci nestat bez traga i glasa, a oni se okupili i najedanput stali pivat: Kolko nas ima…. Jebote kolko nas iiiimaaa!
U malo kasniju uru došli su nared i kolači. To mi je ipak bilo malo previše.








Od prilipog krokanta osta je samo ovaj natpis!





Pomalo su nam počeli padat điri.





Pozdravljamo mladi par i roditelje i idemo pomalo doma.

JOŠ CIPELICE

Bliži se pomalo kraj i ove školske godine. I drugo moje dite završaje srednju školu. Maturalana radnja je pri kraju i bit će oslobođena mature. Kako smo sve ovo već prošli prošlu godinu, sve nam je nekako ležernije i opuštenije. Nema prevelikog presinga, žurbe. Dobrim dijelom jer smo već sve prošli i znamo kakva je procedura, a i zato šta su njih dvi skroz različite osobe. Kako fizički tako i karakterno.
Recimo, Starija je stalno pričala o maturalnom plesu, pripremama a od Mlaje sam tek jučer doznala da će im majice bit žute.
Kad nešto pitam i zapitkujem, samo reče…. ništa se ti ne sekiraj…. pomalo… lako ćemo!








Da ipak ne bi sve spremali u zadnji tren uputile smo se u Split kupit maturalnu veštu. I šta se ovoga tiče bilo nam je lakše, jer točno smo znale di tribamo poć u razgledavanje.
Ali, tri žene u šopingu….uh! Mislin da ne triban puno objašnjavat!
A ja mrzim kupovinu iz dna duše. A šta je najbolje od svega, istovremeno pokušavamo nać nešto prikladno za jedno vjenčanje.








I tako, obišle smo par dučančića, problem standardni, usko, široko, prekratko, do poda ne dolazi u obzir. Nismo puno ni lutali, svratimo do jednog dućana…. prodavačica ponudi jednu vešticu. Onako na višalici i nije mi bila baš nešto. Vidila san da ni njoj nije baš nešto po volji i da je išla probat samo reda radi. A kad je obukla i izašla vani…. Wooou….. šta joj dobro stoji!
Nije ona puno razmišljala…… bilo je samo: Pakujte, mama, plati!
Nakon toga još smo se malo vrtile okolo i nazad za Trogir.
Još imamo kupit cipelice.








Šta se vjenjčanja tiče…. one dvi su uglavnom sve kupile.
Starija je napravila najluđu kombinaciju. Ona je inače malo teška za kupit postole i kad mi god spomene cipele mene uvati napadaj grintanja. Ovaj put ona je pronašla cipele. I toliko je govorila o tim cipelama da je Mlaja rekla: Molin te, kupi joj te cipele, samo da umukne!
I tako… ona je počela naopakin redom.





A ja?
Ja san počela sa pituron za kosu. Boja crnog vina.
Pa san kupila riđipet. Crni!
A šta ću večeras obuč?
Klasika…. Fine, crne gaće. Ali zato gori neće bit klasično.
Hmmm…. ni K od klasičnog!
Bit će malo, pa recimo, golišavo!
Na pir nosin kameru i fotoaparat i ako mi se koja slika svidi, možda štogod i vidite!
Kad se rasvistin!
Jer večeras …….večeras ćemo nas tri plesat cilu noć!





U ovom cviću krije se boja maturalne veštice moje Mlaje!