NAJLIPŠA
Prije nego počnete čitat ovih par riči šta ću napisat i gledat sličice, ukoliko niste, svratite do Broda.
Mislila sam uopće ništa ne pisat jer je on sve lipo napisa. Ali, evo u zadnjih par dana dogodija mi se niz slučajnosti. Nekoliko telefonskih poziva, poziva mobitelom, mailova, sve vezano za školu, okupljanja, proslave. Pa zovem nešto skroz radi neke druge stvari i prijateljica me pita za neke ljude iz prvog razreda.
Bija je to očit znak da i ja moram napisat dvi, tri riči.
Moja škola slavi sto godina.
Od kad mi Nećakinja ide u ovu školu imam običaj pogledat proslavu Dana škole. Tako sam i ja danas bila na rivi.
Stojim tako naslonjena na palmu i film mi leti prid očima.
Puno toga se u međuvremenu zaboravilo. Ostalo je spremljeno u nekim kantunićima. Na površinu izađu tek kad netko podsjeti.... sićaš se, ovoga, onoga.
Stojim i sitim se sebe kad sam krenila u prvi razred.
Imala sam na sebi žutu vešticu. Toga se skroz dobro sićan. I sad, dok sam gledala ovu veselu dičicu nečeg sam se sitila. Na mojoj žutoj veštici, mislim sa live strane bilo je malo, plavo sidro. Jednostavno, kao da je to bio znak kako će mi srce zauvik ostat u mome Trogiru, kako ću zauvik pripadat njemu, Dalmaciji, moru.
Na leđima narančasta torba. Narančastu boju i dan danas volim.
Duga plava kosa. Je, je… plavuša san bila. Kosa vezana u kikice, sa bilin fiocima. Uh, šta su mi ti fioci znali ić na živce. Pogotovo kad bi se naša neko od muškića da me stalno vuče.
Ne mogu se tačno sitit di san sidila…. mislin da je bija red do zida, treća, četvrta klupa. Niti znam s kim sam sidila. Samo znam da sam bila izgubljena, sa suzama u očima.
Jer, neposredno prije mog prvog razreda smo doselili u Trogir i nigdi nikoga nisam znala.
Slušam ciku i vrisku, pismu ove današnje dice. Mladost se veseli.
Bojaju kosu u sve moguće kolure. Prskaju se onim malenim vodenim balunićima.
Na pozornici se odvija kratak program, dodjeljuju se medalje sportašima.
Odbojkaška ekipa je druga na državnom prvenstvu.
Vruče je. Ostavljam dicu da plešu, da se vesele.
|