Pripadan tebi

PLESNA HALJINA

( odlomci iz priče - Plesna haljina žutog maslačka- )
Sunčana Škrinjarić


Svake godine cvijeće priređuje svoj veliki, raskošni ples do zore. Tada zvijezde sjaje jače nego obično, a mali lampioni – krijesnice pale svoje svjetiljke po grmovima.





Čitavu godinu cvijeće se priprema za taj ples. Kroje se šarene haljine, nježni ukrasi i čudnovate kape, leptiri donose na svojim leđima uzorke iz dalekih krajeva.





Vi poznajete, sigurno, sve to cvijeće; visibabe i ljubičice brali ste u šumama, ruže se kupuju kao dar za rođendan, jorgovani su možda mirisali u vašim staklenim vazama.
Ali postoji cvijet koji se ne prodaje po trgovinama, ne bere na proljetnim šumskim šetnjama, on ne miriše lijepo, a vrtlari ga ne vole.
Ljudi gaze po njemu i govore: To je maslačak, obični dosadni drač.








Krojile su se haljine za veliku plesnu svečanost, svaki cvijetak bio je radostan, sunce je sjalo, nebo je bilo modro i ravno kao velika staklena ploča. A u seoskom jarku plakao je bijelim suzama maslačak u svojoj ružnoj izgaženoj suknji u kojoj nikako nije mogao poći na ples.





Nitko nije znao pomoći malom maslačku koji je isplakao suze i na kraju zaspao od tuge.








Stari pauk pogleda maslačkov cvijet i reče samome sebi: “ Istkat ću mu haljinu nježnu i prozračnu poput najfinije paučine, providnu i laganu od najdivnije pređe, kakvu nema niti jedan cvijetak. Učinit ću nekome radost i bit će mi lakše umrijeti, jer teško je ostaviti svijet kad saznaš da te nitko nije volio.”
I stari se pauk dade na posao. Radio je neumorno čitavu noć, a ujutro je haljina bila gotova. I on je pokloni malom maslačku koji je od čuda i prevelike sreće rasklopio svoje žute cvjetove.
I maslačak odjene haljinu nježnu poput daha, izatkanu tajnom vještinom starog pauka koji umre od sreće i ponosa, jer cvjetak je bio prekrasan, i svatko mu se morao diviti.
I u svojoj prozračnoj, paučinastoj haljinici maslačak ode na ples. Svi su se divili njegovoj haljini, najljepšoj i najčudesnijoj u koju je stari pauk utkao svu ljubav svog oporog srca koja je bila skrivena na dnu.








Sutradan bilo je sve isto kao i obično, a maslačak je još sanjao o velikoj sreći protekle večeri. Neki nestašni dječak puhnuo je u njegovu prozračnu plesnu haljinicu i ona se raspršila daleko po putevima.








SRETAN VAM PRAZNIK RADA!

MALO O TROGIRSKOM LISTU

Ljudi u ljutnji reagiraju na različite načine. Mi, Dalmatinci bučno, puknemo, vičemo. Skidamo s neba svece, spominje se uža i šira rodbina, izmišljaju se nove beštime.
Uza sve to, blogerima je vjerovatno prva pomisao sest za tipkovnicu i počet pisat.
U subotu sam bila jako, jako ljuta. Od pisanja sam se suzdržala jer taj post mi sigurno ne bi služija na čast. Napravila sam dva đira po kući i odlučila šta ću napravit. Nema pisanja, prvi korak je poslat mail.





Razlog moje ljutnje?
Subotom imam običaj kupit Trogirski List. Svi mi u Trogiru vrlo dobro znamo za koju boju navije TL, ali mene to ne zanima, jer uvik ponešto nađem za sebe. Uglavnom teme iz povijesti grada.





Mene ne zanima politika, plavi, crveni, ljubičasti, rozi na bile sloniće, nikakvi. Jedino šta bi volila je da se ovaj moj prilipi grad konačno malo trgne. Da se pomakne s mista! Ljudi su štufi svega, parkirališta, kopanja, semafori, nekog novog stadiona dok je gradu potrebno puno važnijih stvari, kupovanja starih, olinjalih igrača, fatamorgana mosta s kojim se već godinama ljudima pituraju oči, Čiovskog mosta priko kojeg svakodnevno prolazim i u zadnje vrime uopće nije ugodno, bezveznog i nepotrebnog laprdanja o svačemu i ničemu, prepucavanja raznoraznim video uratcima, pribacivanja krivnje, kriv je ovi, oni, HDZ, SDP, livi, desni, gornji, donji, svojatanja toga tko je napravija rivu, tko je više i bolje napravija, tko je za Uskrs podilija više sirnica, jesu li novinari došli ili nisu, je li netko pozvan na misu ili nije, prodavanja i prepuštanja mandata, zapošljavanja po općini, koalicija, prelazaka iz stranke u stranku, zavisi kako vitar puše…. mogla bi ja sad ovako brojit do sutra.
I pun mi je kufer da ne mogu lipo u miru božjen sist na rivu i popit kapučino a da mi neko ne uleti sa politikom i izborima!




Sveti Ivan zaštitnik grada




Ali vratimo se na to da sam i ovu subotu kupila TL.
Dođem kući…. listam. Gledam….. jedna slika je sto posto moja, drugu trebam provjerit.
Listam slike priko interneta, pretražujem svoj blog, slike po računalu.
Da, i druga je moja.
Nitko me nije kontaktira. Nitko nije tražija dozvolu, nigdi nisam potpisana.
Znam…. neki će opet frknit…. evo je opet ona o slikama. Znam da nekima smeta i moj potpis. Jer, tko sam ja da potpisujem svoje slike. Vjerovatno će reč…. neš ti…. ti si obična fotoamaterka.
Jesam. Ja sam fotoamaterka. Ali, kako god su neki ponosni na svoje riči ja sam ponosna na svoje slike. Nisu savršene, o fotografiji malo znam. Ravnam se isključivo po instinktu i oku.
Moje slike nalaze se svugdi po internetu. Ispod svake slike piše.... slika se nalazi na blogu - Pripadantebi -. Znači, uopće nije problem pronač me.
To šta su slike na internetu ne znači da ih se bez mog znanja može objavljivat u tisku. Da me se lipo zapitalo, ja bi ionako dala dopuštenje. I jedini uvjet bi bija moje ime kraj slike.
Ovako, gledam svoje slike a nikome ne mogu reč…. vidi ovo sam ja slikala!




Katedrala Sv. Ivana




Zašto tek sad pišem o ovome?
Prvi razlog je šta sam tila malo stat na balun.
Drugo, poslala sam mail glavnoj urednici i u glavi odredila neki razuman rok u kojem bi tribala dobit odgovor na upučeni mail. A 24 ure je više nego dovoljno za napisat odgovor. Jer, naravno, u kulturnom i civiliziranom svitu je pristojno odgovorit na poštu. Pošto odgovor nisam dobila napisala sam post!

ZA MOJU DUŠU

SKROZ OBIČAN DAN

Jedan skroz uobičajeni dan za stolom.
Za ručak je riba. Nije uopće važno na koji je način spremljena. Važno je to da Mlaja voli ribu a Starija ne voli. Mislin, pojede ona, ali uz vječno prigovaranje, ronjajnje i grintanje.

S: Koja je ovo riba?
Je li škrpina?

M: Oli ne vidiš?

Ja: Mol!

S: Aj, ne zajebaji!
Poznajen mola.

Ja: Sarun!

S: Bljak, bljak…. Znaš da to ne volin!

Ja: Aj, nije, modrak je.

M: He….He….

S: A biće ova riba bila uled?

Ja: Jeba te led…. Koji led!

M: Seko, vidi ovo! ( Drži u ruci butargu! )

S: Bljak, bljak! To su criva!

Ja: Hahahahaha….
A i tebi svaki, da ne rečen šta, smeta!

Dikod stvarno mislin da mi je za stolon ludnica. Pa sad ti budi normalan.
E, da…. mlada dama se ne buni na škampe.
Ali isto tako, šta je baš neobično, ne voli ni sipe ni lignje.
Jedino obotnica može proč.
I to po mogučnosti ispod peke!

GROP

U zadnje vrime učestale su otmice brodova u somalskim vodama. I svaki put se stresnem. Sitim se da kad sam počela pisat da sam drugi post pisala o tome.
Sitim se da su te otmice bile nešto čega sam se bojala panično. Kad god bi znala da mi je muž u tim opasnim vodama noćima nisam mogla spavat. Vjerovatno odatle i moja današnja povremena nesanica. Noćno lutanje bespućima interneta i blogova.
Netko kaže da zbog straha i nervoze jede puno, puno više.
A ja danima ne bi mogla normalno jest. Samo onako, nasilu, priko volje.
A da ne govorim da mi se i boja kose skroz prominila.
Znajuči kakva sam, muž mi često nije ni govorija sve na telefon. Uglavnom je sve bilo u redu. A tek bi kasnije, kad bi slušala priče čula ustvari pravu istinu.
Jednom sam pitala nešto u vezi tih otmica. Samo je reka.... nije ti to ništa strašno!
I danas je otet jedan brod.
On je blizu, ali meni je isto neki grop ugrlo.


" Ima nešto vrijednije od zlata
To su tvoje ruke oko moga vrata."

UH, ŠTA SAN USPORENA

Već sam napisala da volim proliće. Ali proliće mi uvik sa sobom nosi nekakvu uspavanost.
Pa mi se često vrlo teško maknit iz kuće. Pa se osjećam ka i ovi pužić.
Ponekad bi najrađe samo legla na dvosjed i kunjala. I iden sama sebi na živce jer uopće nisam tip od mirovanja.








Uvik nešto vrtim. Po glavi, internetu, fotoaparatu. Ja bi uvik negdi išla. Nije uopće važno di. Samo da se ide. A ponekad mi se jednostavno ne da samoj.








I još me, baš nekako s prolića uvik i iznova puknu neki stari nemiri.
Znate šta bi onda najrađe napravila?
Poslala sve ovo u vražju mater.








A, e… znan ovaj post neće bit uopće na tragu onog prošlog. Onakve stvari ne događaju se baš često. Triba meni bit posloženo puno stvarčica. Ali evo, iman stvarno nešto dobro u glavi. Ozbiljno.
Samo….. triba sist i pisanju posvetit malo više vrimena. Tribaju se neke stvari posložit po glavi.
I sinoć sam imala najozbiljniju namjeru napisat još jedan lipi post.
A meni je glava bila u balunu.
I još je.








Da, to je druga stvar o kojoj bi mogla pisat.
Ne o balunu.
Jučer su mi u busu neki mulci našuškali glavu o nekoj utakmici. Pitaj ti boga ko je ono igra. Ali nisu pristali mlit o engleskoj i španjolskoj ligi, razradili su do u detalje sve poteze balunjeri. Čak i nekih utakmica prije par godina. A Gospe moja…. sad mi je skroz bistro zašto moje nabiju one slušalice u uvo.





Ponekad mi se stvarno čini da sam ka i spužić.
Malo provirim pa se brzo sakrijem.

PRIJATELJSTVO

Već dosta dugo po glavi mi se vrti ova tema. Uglavnom zbog nedostatka vrimena a ponekad i zbog skroz nekih drugih stvari zaobilazila sam pisanje.

Prijateljstvo. Blog prijateljstva.
U zadnje vrime svaku malo izbije neka svađa, prepucavanje i tračanje priko blogova. Pa sam tako malo razmišljala o prijateljstvu.





Ovde sam više od dvi godine. Svatko od nas osoba je sa svojim željama, snovima, sposobnostima. Svojim tugama i radostima.
Svatko od nas poseban je na neki svoj način. Preko bloga predstavljamo se kako znamo. Netko pjesmom, pričom, netko slikom, zafrkancijom.
Svatko od nas želi da ga netko čuje, posluša. Možda da čuje riječi utjehe.
Isto tako svatko od nas sam bira blogove koje će čitat. U kojima će guštat, koje će komentirat. Ili neće. I na osnovi ispisanog traži ono nešto. Traži onaj klik radi kojeg će se i dalje vračati. Traži srodnu dušu.





Naravno da ni ja nisam iznimka.
Kad čitam tražim toplinu, nježnost, iskrenost, vrckavost.
I osim ispisanog teksta pratim i komentare. Pa sve skupa nastojim nekako posložit u jednu sliku. Jako je teško o nekome donit ispravnu sliku samo na osnovi riječi u virtuali.
Virtuala je ipak poseban svit, svit za sebe.
U virtuali tražite riječi koje kao da ste vi pisali, kao da je netko čitao vaše misli.
Ponekad otkrijete rečenice, stihove, koje kao da su vama upučene, kao da su pisane samo za vas.
U virtuali je sve dopušteno. I uglavnom su svi idealni. Svi se vole i nitko nikoga ne vara.





Ali, nekako se srodne duše uvik nađu.
U ove dvi godine otkad sam ovde upoznala sam dosta blogera. Iako u početku nisam mislila otkrivat tko sam i od susreta bižala ka vrag od tamjana, s vrimenom je to kao postalo normalno.





E sad, ne znam da li ću baš uspit objasnit šta želim reč. Čitanje blogova, komentiranje je jedno. A susret uživo je skroz nešto drugo. I ja to uopće ne bi nazvala prijateljstvo. Put do pravog prijateljstva je dug.
Blog – prijatelji su svi oni čije blogove čitam, komentiram, ne komentiram. Uglavnom, oni koji se nalaze na mojoj listi.
Blog – susreti, kave, ugodna su druženja.
Da bi blog prijateljstvo postalo pravo, iskreno prijateljstvo najprije mora postojat onaj prvi pozitivni klik. Ono nešto šta se osjeti, nešto pozitivno. I triba polagano proć upoznavanje u real lifu, stvarnosti. Jer malo tko od nas baš sve iznosi na ekran. Bar ja ne. Malo tko je od nas spreman baš sve, sve ispisat po ekranu.





Kažu da sam zatvorena osoba. Vjerovatno jer o svojoj intimi, svojim osjećajima ne volim pričat. Rijetko kome, ali stvarno rijetko, pričam o sebi. Ja sam jednostavno takva. I netko me prihvati, netko ne. I to je jednostavno tako. Jer Bože moj, ni meni nisu svi jednako dragi. Ali ako mi netko nije drag onda o njemu uopće ne pričam.
Za pravo prijateljstvo nije dovoljno čitanje, komentiranje, pogotovo ne u stilu divno, krasno, cool.
Pravo prijateljstvo je puno, puno više.
Pravi prijatelj uputit će ti kritiku. A ti se nećeš naljutit.
Pravi prijatelj zna kad ti je potreban. I priskočit će uvik. I razumit će bez puno riči.
Pravi prijatelj nije licemjeran. Neće osuđivat.
Pravi prijatelj neće drugome pričat o onome što mu je povjereno.
S pravim prijateljem si opušten, smiješ se, plačeš, bez kočnice.
Imate li takvog prijatelja?





Ostatak posta sam izbrisala. Da ne bi netko doživija šok od ovoliko riči.
I zato šta sam o tome već pisala. Ali evo, nekoliko natuknica…. čisto ako netko želi komentirat……
Virujete li u prijateljstvo muškarca i žene?
Ili ćete kad vidite dvoje koji nisu par odma promislit da su ljubavnici?
Šta je naravno, još uvik uobičajeno u našim malim sredinama.





Uh.... sama sebi se čudim koliko sam ispisala.
Samo neznan je li do juga, kapučina ili sunca?

SRETAN USKRS!

EROTIKA, BROD, SEX

Zadnje vrime i nisam baš nešto od puno riči. Znam to i sama.
A onda me još i Brod mailon samo štrapacaje i štucigaje.
Ma šta si ono učinila od bloga!
Sve ti je nešto usporeno i laganini!
Neću ti za dišpet ostavit komentar samo za slike.
Oću da nešto napišeš.
Piši. Piši.
Pari da je to lako.
A ja san najozbiljnije mislila da muškarci vole žene koje ne pričaju puno.





OK, nisan ni ja njemu ostala dužna. Pisanje mailova baš mi dobro ide. Ozbiljno.
Stvarno se ne šalim.
Naravno, da ne bi ovo shvatili preozbiljno, ovo je samo malo zafrkancije. Jer znam ustvari šta Brod želi.
Brod viruje u moje pisanje više od mene same.





Dakle, ajmo ća malo razbit monotoniju koja se uvukla u ovaj blog.
A ti se Brode samo na jedan način možeš iskupit radi štrapacanja. I štucigavanja!
Možda i na dva. E!




A ove slike?
Kad izađem negdi vani, bilo u grad, u brdo, šetnju, fotoaparat držim u ruci.
Često tako primjetim sitnice. Kažu da imam oko. Imam, i to zeleno!
Pa su se tako i ovaj put kod mene našli ovi neobični oblici.








A naslov posta?
Naravno….. obična navlakuša!





A sad zaozbiljno iden nešto normalno napisat.
Posložit ovo šta mi se vrti po glavi.

POČEJA ŠUŠUR

Nedilja je osvanila malo magličasta. Ustvari, u magli je bilo samo Čiovo.
Cvitnica. Palmenica. U crkvu se nose maslinove i palmine grančice na blagoslov. Prije je bija običaj maslinove grančice isplest u datale. Čini mi se da se to nekako pogubilo, jer vidila sam samo nekoliko tako ispletenih grančica. Ja imam običaj nosit lovorove grančice. Jednostavno stvar navike.





Popodne laganini u šetnju. Malo put Čiova. Grad i riva puni svita. Sunce i blagdanska nedilja svih su izvukli vanka.
Pomalo iden uz Balan. Laganini šetnicom put Okruka.
Vruče je. Čak ima i kupača.
Vračam se priko brda. Kuća do kuće.





Zgrade. Beton. Asfalt.





Nije ovo više ono moje Čiovo i Balan. Nema borići, puzavice, šparoga. Skrovišta. Nema dičjeg smiha i igre.
Ne čuje se više pisma grdelini. Više niko nezna šta je poć u želandulu na Balan. Spremat baketine.
Fali mi, fali.
Sidin tu, čakulamo, a ja stalno negdi mislima lutam.
Idemo pomalo nizdol i da nije s menon bila mater skoro da se i ne bi znala spustit .
Pokušavam slikat grad ali ništa od toga. Slika skroz bezvezna.
Ustvari nije…… palo mi je nešto napamet.

Ponediljak.
Skroz uobičajen. Sunčan. Vruč.
Tražim po ormaru tanju robu.
Po gradu nešto malo življe.




Srečem nekoliko grupa turista.





Na pijaci, rivi, isprid škole.








Priko drvenog mosta.





Cruizer ponediljkon je tu.








Lito je blizu!

UH, KAKVO VRIME!

Kad sam jučer napisala da mi triba vrimena nisan baš mislila da mi triba ovakvo maglovito, nikakvo vrime.
Doduše, nekako se baš uklopilo sa mojim nekakvim sanjarskim i zamagljenim stanjem.
I tako, evo smo i mi doli dobili priliku “ uživat “ u dražima zamagljenosti.





Ovakve guste magle nisu baš uobičajene ali počaste nas svojom pojavom bar jednom godišnje.
Neobičan je osjećaj otvorit ponistru i ne vidit ništa isprid sebe. Ne vidit prst prid nosom. Isto tako znam da se vrlo brzo sve ovo može i raspršit pa kuvan kavu na brzinu, oblačin se i trk u grad.
Stvarno neobičan osjećaj. Dođe mi povremeno da zamahnem, da rastiram ovaj dim oko sebe.





Pogled kroz vrata.





Riva prazna.
Nigdi nikoga.





Jedna jedrilica, brod.
Škver se ne vidi. Kula u izmaglici.








Pogled prema Čiovu.





Most se samo nazire.








Grad kao da lebdi.





Ponovo prolazim pustim gradom. A nije uopće rano.
Svirač, šešir i lunbrela.





Nigdi nikoga.

ZAPLETENA

Zapletena.
U misli.
Sjećanja.
Želje.





Otvaram škafetin.
Pišem - brišem.
Zatvaram.





Vezana.





Isprepletena.
Čvrsto.





Zatvaram škure.





Čekam.





Šapat.
Rič.





Vrime.





Triba mi malo vrimena.